Sumiranje

Jos samo malo, i ovoj 2011. cemo videti ledja. Bilo je u njoj i lepih i ruznih momenata, stvari, ljudi - od svega po malo, za svakog. Samo sto smo mi drugaciji, jer se menjamo. Nismo isti kao prethodne niti cemo biti ovakvi sledece godine. Svi spoljasnji faktori su uticali na nas u svakom pogledu. Posmatrajuci sebe, shvatam da se svake godine menjam. Nisu to neke velike promene, ali ipak primetne.
Svi pred kraj godine svode neki saldo, da li onaj na kontu ili neki drugi... Ja uvek svodim taj neki drugi saldo. Nikada nisam svet gledala materijalnim ocima. Pa necu ni ove godine.
Bilo je puno uspona i padova u 2011. godini, mnogo ljudi je "uslo" u moj zivot a sa nekim starim znancima, sam produbila svoje druzenje, pa se to pretvorilo u prijateljstva.
Citajuci, poslednjih dana, razne tekstove, izjave, slogane... dobila sam zelju da i sama napisem par redaka o zbivanjima. Ja cu se radovati toj Novoj godini, iz razloga, sto zelim da verujem (ne u cuda) vec da ce i ona doneti neke lepe trenutke u mom zivotu, mozda neke nove, neke koje nisam dozivela prethodne...ko zna?! Necu zaliti sto je ova 2011. bila takva kakva je, jer kako da zalim za lepim stvarima koje su mi se desile? Necu je izbrisati iz secanja, jer bih onda "izbrisala" sve ljude koje sam upoznala. A ja zelim da se oni odomace i postanu deo mog zivota, i ostanu u njemu.
Svima, pa i samoj sebi, u Novoj 2012. godini zelim mnogo desavanja, lepih trenutaka, ljubavi i radosti. Najvise od svega - zdravlja.

Ne koliko, već kako

Nije bitno koliko dugo me znaš, već kako me znaš. Koliko ljudi me zapravo poznaje? Jako malo, jer sam samo meni bliskim, otvorila dušu i srce. Samo oni imaju tu privilegiju da mogu reći da me poznaju. Svi ostali znaju one piece of me. I zato, ne sudite i ne dajte sebi za pravo da čak i mislite drugačije. Možda se znamo godinama, ali ni to ne znači ništa. Jer, ako vam nisam dozvolila da provirite u najdublje dubine moje duše, ja sam za vas i dalje jedno X tj. nepoznata. No, to ne znači da nemam poverenja u nikog, da se plašim ili nesto treće. Jednostavno, moram osetiti da se mogu "otvoriti" da pustim da se zaviri u moje "tajne odaje". Moram imati perfektnu komunikaciju (high level). A to znači, da smo sa malo reči ispričali roman, sa par pokreta ceo film...... Kada se duše "prepoznaju" onda se komunicira i pogledom. "Koliko me je ko tražio, toliko me je i otkrio. Koliko me otkrio, toliko me je zaslužio. I dajem sve, tek kada ima ko da sve i ponese..." I baš vi sami, znate kako mene - znate.
A koliko ljudi POZNAJE vas, zapravo ? 

ZUTA MINUTA...SVETLA TACKA

Svako od nas je nekada imao svoju "zutu minutu". Ni sama se ne razlikujem o ostatka sveta po tom pitanju. Normalno je da smo iz raznih razloga nekada neraspolozeni pa nas strefi ta ZUTA MINUTA. Ono sto me zanima je zasto se ona bas zove tako - ZUTA? Sto nije neke druge boje? Ko je njoj dodelio bas tu, koja je asocijacija za Sunce? A ona, ta minuta, zna da traje nekada kratko a nekada jako dugo. Znamo li se sa pomenutom izboriti ili nam treba necija pomoc? I koliko smo i kada, voljni da je prihvatimo? Kada treba da se oglasimo da smo tu, kao potpora, podrska, a kada je vreme da cutimo? Znamo li sami da prepoznamo i osecamo li da je neko voljan da nam olaksa nasu "zutu minutu" ali su nam potrebni prostor ili vreme, da sa sobom resimo to sto nas muci?  Da li je dovoljno samo saznanje da se mozemo osloniti na nekog u nekim teskim trenucima, ali to ne zelimo jer smo isuvise ponosni? Ili se plasimo "razgolicenosti"?  A mozda je nekada razlog mnogo drugaciji - ne zelimo da opterecujemo drage ljude. Ili sve to zajedno??? 
Mnogo pitanja...
Ako se odlucimo da nasu "zutu minutu" neko zajedno sa nama, oboji u drugu boju, znaci da smo prihvatili pomoc, da smo se otvorili, "razgolicili". To nije nista lose, sta vise, samo nam moze biti od pomoci, da ne kazem koristi. Poenta je da izadjemo iz tog zutila, makar to bila i braon boja. Cilj je svakako da ugledamo svetlu tacku, makar to bilo i na kratko. Kada jednom shvatimo da je bolje sa nekim podeliti "zute minute" brze cemo ugledati i neku novu svetlost, neku novu koja ce biti samo nasa vodilja. A ta svetla tacka smo nekada mi sami, samo sto to ne mozemo uvideti dok sebe ne pogledamo "sa strane".


Koje je boje vasa "zuta minuta" i ko je vasa svetla tacka?

NEIZBEZNOST

Koliko je covek mocan da izbegne neka desavanja? Da li je sve to samo varka da se stvari desavaju i mimo nasih zelja i htenja? Svaka akcija ima i reakciju. Da li je reakcija uvek bas ona prava, na svaku tu neku svoju akciju? I je li uvek neizbezna?
Je l' svaki nas susret sa nekom osobom isplaniran od strane tamo "nekog" pa samim tim on postaje neizbezan? Koliko su neizbezne lepe a koliko i ruzne situacije? I da li postoji tajmer, koji ce nas bas tad i tad postaviti pred nekog i nesto? Koliko covek moze da utice na nesto sto se zove NEIZBEZNO?

THANK YOU

HVALA...kako tu rec retko cujem, vec duze vreme. Kao da se zagubila u gomili nekih drugih koje imaju manja znacenja, koja nemaju tezinu. No, nije tako. Tu je ona, samo smo je gurnuli pod otirac, neko u cosak. Mislim da su neki cak i zaboravili da postoji. Ali gore od pomenutog je kada cujem da tako mocnu rec koriste tek reda radi. Onda je bolje da ne bude ni izrecena. Jer samim tim, sto smo HVALA rekli zato sto se to ocekuje, tako treba ili cisto da ostavimo dobar utisak na nekog...a oseca se da to ne govorimo iz duse i srca, mi tu divnu rec skrnavimo. HVALA, cujem od svojih prijatelja i znam da je to bilo iskreno receno, ali generalno, odvikla sam se od nje, ne cujem je cesto. Osluskujem svako slovo ili ga citam i izgovaram u sebi. Kao da ne verujem. Onda se zapitam, da li je to normalno sto radim?! Mozda i jeste a mozda i nije. Svesna sam iskrenog HVALA, i to jako cenim. A ja sam bezgranicno zahvalna sto u mom zivotu postoje takve osobe koje tu rec govore iz srca. HVALA VAM STO POSTOJITE. 

U redu je plakati

Places li? Kakve su tvoje suze? Da li se slivaju niz obraz ili samo kao kapi ispadnu iz oka? Ja placem, i svaki put je drugacije. Ni mnogo cesto ali ne bas ni retko. Samo nekada imam osecaj da bih plakala ali se to ne desi. Sta se dogodi sa tim ne isplakanim suzama? Kuda one odu? I zasto nisu htele da mi pokvase lice, da izadju i oslobode se? Da li postoji neko posebno mesto gde su smestene i kada im bilo kakav moj bol aktivira dozvolu za izlazak, one to i ucine? Zasto to nije svaki put tako? Da li ja branim suzama da izadju? A ne bi trebalo...jer nije lepo da ostanu zarobljene i da se mesaju sa nekim sledecim, sa nekim drugim suzama koje nemaju veze sa ovim prethodnim. Jesam li hrabra ili kukavica, kada ne placem a trebala bih zaplakati? Uvek se preispitujem...

A, u redu je plakati. 

ZELJA

Od juce, podstaknuta izjavom jedne prijateljice, pocela sam i sama da razmisljam o ZELJI. Ne konkretnoj, vec samoj reci. A posle sam se zapitala: imam li ja neku zelju a da pri tom nije tipa - vise novca, putovanja i tome slicno? Postoji li nesto sto zelim a nemam, ili imam, a zelim da ostane ovako kako je?

Moja prijateljica je pozelela da se zaljubi. Kada je to izgovorila na glas, u meni se nesto "razlilo". To je valjda ona unutrasnja nesputana reakcija. Bilo mi je tako simpaticno kada je to izgovorila, ali u isto vreme i cudno(ali samo na kratko). Razumela sam njenu zelju, jer biti zaljubljen je predivan osecaj. No, to toplo osecanje me je drzalo iznenadjujuce kratko jer sam se vec prebacila na sebe i tada sam ja rekla na glas - ja ne zelim da se zaljubim. U stvari, vise i ne znam da li zelim da mi se to desi. Mozda lazem samu sebe. Da li je sad ovo priznanje? Iskrenost prema samoj sebi, pisanim putem? Ne znam ni sama. Zelim li da se zaljubim ponovo? Pa nije to nesto sto se narucuje, to se desi... A ja se u stvari plasim ponovnog zaljubljivanja, jer ono vodi ka ljubavi a ljubav...ona zna da boli... Odoh sad predaleko. A zelja je bila - da se zaljubi(m). Ona, ja...

Za pocetak, pozelecu svojoj dragoj prijateljici da se zaljubi, a sebi... neka se desi ako treba. A verovatno da treba i hoce. No, ko pita mene. Uvek se srce pitalo. A moje je da pozelim ZELJU.
P.S. sama ZELJA da napisem ovaj tekst je bila inicijalna kapisla da priznam samoj sebi svoju ZELJU. A moja prijateljica uvek zna pravi trenutak da kaze sta treba, makar to bila i njena ZELJA.

I AM ADDICTED

   Ja sam zavisnik...ovisnik...whatever. Meni je svejedno koju rec cu izgovoriti, napisati, znacenje je isto. Mozda se neki nece sloziti sa ovim iskazom, ali i to je normalno. Po pitanju pomenute reci, ponavljam, meni je svejedno. Kako sam odrasla u multi etnickoj sredini, obe reci su mi "domace" i podjednako ih koristim. Nikada nisam razmisljala kada izgovaram bilo koju od njih da li treba... 
   By the way, I am addicted... ali ne pojasnih cega, o cemu. To i jeste poenta ovog posta. 
   Zivimo mnogo drugacije u poslednjih par godina, nezdravo, brzo, i iz tog razloga nam mnogo stvari promakne. A posledice toga ponekad su nenadoknadive. Iz dana u dan, pocinju da mi nedostaju mnoge stvari iz mog, ne tako davno proslog zivota. Zato mi se i namece pitanje - jesam li postala zavisnik o nekim stvarima, ljudima?
   Pre svega, zato sto zivimo brzo sve manje vremena imamo za druge osobe, manje i vise nam drage. Sve je manje zive komunikacije, a ja sam ovisnik o istoj. Zavisnik sam tih reci koje se pretacu u recenice, price... Ovisnik sam tih lepih, duhovitih, filozofskih razgovora. Toga je sve manje, a mene to izjeda. 
   I klima se u poslednjih par godina mnogo promenila, pa nekada jesen lici na prolece i obratno. U doba mog detinjstva znala sam tacno kada pocinje koje godisnje doba i dokle je koje trajalo. Te granice su se ispomerale, i vise nije kao pre. Nedostaje mi miris poljskog cveca u prolece, nedostaju mi letnji topli pljuskovi, jesenje lisce i beli sneg u zimu. Ovisnik sam sva cetiri godisnja doba, ali bas onakvima kakva su nekada bila i kakva treba da jesu.
   Razvojem tehnike, tehnologije...svi smo sad nesto postali moderni. Komuniciramo preko drustvenih mreza iz svojih kancelarija, soba. Druzimo se jako malo, zatvaramo se u svoj svet koji smo napravili za sebe i ponekad pustimo nekoga u njega. A ja sam ovisnik o dobrim ljudima sa kojima mogu da radim mnogo toga. I da cutim, ali u drustvu.
   Mnogo toga mi nedostaje iz ne tako davno proslog vremena. Zavisim od tih nekih krupnih ili malih stvari...kako za koga. Apsitniram. A ne znam mogu li sta promeniti. Sebe mogu, to i radim...usaglasavam se, poboljsavam, sirim vidike. Ali druge ne mogu menjati. Kako ljude, tako ni okolnosti, ni vremenske prilike. I Sunce ne sija kao nekada, niti vetar mrsi kose. Ne vidim vise ni crteze sa kredom na betonu u naselju. Deca se vise ne igraju kao pre...i ona su nabila svoje glavice u racunare. A uzivala sam gledajuci ih kako se igraju raznih decijih igara, zmurke, skolice, lastisa. Gde je sve to nestalo? Moja dusa je ovisnik i toga...ali apstiniram. 

   Kao da je nestala jedna cela knjiga u kojoj je bilo uputstvo kako se zivi. I sada niko ne zna da se snadje bez nje, jer ipak se nekada bolje, lepse i radosnije zivelo. Sa mnogo smeha, radosti na licima dece i ljudi. 
   Zavisnik sam o tom osmehu koji pokazuje bele zube, koji nam govori da je osobi koja nam je uputila osmeh, drago sto nas vidi. Tako je retko to danas videti, a jos redje osetiti da je iskreno.
   Ja sam ovisnik o tim malim stvarima, koje se cine velikim i nedostiznim jer ih je neko zanemario i ucinio da izgledaju nedostizne. A nije tako. Priznajem, ovisnik sam o nekom lepom, zapravo mnogo lepsem a mnogo jednostavnijem zivotu, koji vise ne postoji. Ja ga uporno trazim, gledam, osvrcem se na sve strane, ali nikako da ga ponovo pronadjem.
   Da, ja sam zavisnik...
   I apstiniram.

Puno srce

Nadam se da se svako nekada osecao da mu je srce puno, sa svi mogucim pozitivnim osecanjima. Jer ako nije, ne zna sta je propustio. Naravno, to se ne moze "naruciti" jer se to jednostavno desi. Ko zna o cemu pricam, razumece me.
Elem, ja sam se danas tako osecala. Danas je mojoj koleginici, prijateljici, mojoj "drugoj" mami (kevi, kako je iz miloste zovem) bio rodjendan. I povodom toga ja sam joj (naravno) kupila neki poklon. Danima sam se spremala za ovaj 17.novembar. Prvo sam bila u dilemi sta kupiti a onda sam shvatila da cu za poklon odabrati sitnice...koje govore same za sebe. I tako sam i uradila. Bila sam toliko ushicena pri pakovanju pokloncica (3 komada), pisanju cestitke i posvete i lepljenju simpaticnih stikera. Odavno tako nesto nisam za nekog uradila. Svaki deo tog jednog poklona je predstavljao nesto, govorio za sebe kako njoj tako i o meni koja sam izvrsila bas taj izbor. A on je bio samo za nju, moju dragu Milicu. Ja znam koliko voli slatkise pa je zato dobila cokoladne bombonice spakovane u jedno srce sa masnom, knjigu - koja skoro nikada ne moze da "omane" (privukao me naziv, a malo sam i prelistala pre kupovine) i kao treci detalj poklona, za ostali svet cudan, samo ne za nas dve - konzervu Red Bull-a. Zasto? E to je nesto interno i tako ce i ostati. Taj RB ima simbolicno znacenje, mada se moze i popiti  :-)  Na kraju sam spakovala i simpa medu sa cestitkom, u kovertu. Nalepila sam par stikera i napisala kratko i jasno MILICI od ... pa naravno mene. Dugo je trajalo to pakovanje, lepljenje...jer sam uzivala u tome. Kao da sam i htela da sto duze traje jer nisam zelela da prestane taj divan osecaj u meni.
A taj divan osecaj se ponovio kada je moja "keva" svaki pokloncic posebno pogledala i prokomentarisala. Na kraju su se pojavile i suze radosnice i to zbog 3 mala stikera (ljubicastog srca, crvenog cveta i plavog leptira). Nekom bi to bilo smesno i detinjasto a meni i njoj je to predstavljalo nesto tako ogromno da bih mogla o tome napisati sastav a ona o tome pricati tako dugo. Tu srecu koju sam ja osetila danas, najvise zbog same cestitke, ja ne mogu opisati recima. To je nesto sto se mora doziveti. A moje srce je bilo prepuno divnih osecanja, koja me i dalje drze. Preplavljena i nosena njima, kao da sam lebdela. Srecna sam sto sam uspela da i nju ucinim srecnom. I bez obzira za koliko vremena ce taj osecaj da nestane, svaki put kada bude pogledala u stikere i procitala posvetu u knjizi - obuzece je divan osecaj (ja to znam) jer ce se setiti koliko je cenim, postujem i volim. 

Posveceno Milici, very special person to me.

14. novembar - 15. put

Sveti Vraci (Kuzma i Damjan) 14. novembar,  za mene, jednu od bilion ljudi, ovaj datum predstavlja moje "drugo rodjenje". U stvari, bolje receno - neko mi je dao drugu sansu... Danas, ja obelezavam 15.godina od tog dana. Svakog 14.novembra ja budem i tuzna i srecna. Naravno, izmesana osecanja su normalna sobzirom da mi se desilo nesto ruzno a ipak sam, eto tu, sa vama, sa porodicom. I eto, pisem ovo. Tuga, uvek izrazenija ovog datuma, danas je podvucena, boldovana. Danas se ugasio jedan zivot. Puf, tek eto, nema ga vise. Jednog trenutka je bio medju nama, sledeceg...tamo negde - medju andjelima. Da li je bilo zapisano tako - tamo gore? Svakim danom sve vise u to verujem, da se svi rodimo i sa tim "drugim datumom".
I ceo dan sam tuzna i srecna...i tako u krug... Al' proci ce i to. Ja nastavljam da zivim jer sam dobila drugu sansu.  A ti, MILOVANE, ces nastaviti i dalje da zivis u mojim uspomenama, mom srcu, mojoj dusi. Hvala ti za sve lepe reci, za vreme, za pomoc... Zemljace, neka ti je laka zemlja i vecna slava.

Glup i mudar

Prvo sto mi "padne" na pamet je, da glup covek nikako ne moze "zavrnuti" mudrog coveka. Medjutim, u praksi se, na zalost, pokazalo da moze. Nije bitno da li je to trenutnog ili trajnog karaktera, poenta je u tome, da je izvodljivo. Dakle, glupost moze zajebati mudrost. Kako to grozno "zvuci".
Kako se ja uvek pitam nesto, analiziram, i sagledavam iz svih mogucih uglova - tako je i sada. Kako je moguce da mudrost dozvoli gluposti da je prevari? Cemu onda sve one izreke mudrosti, cemu svi vicevi na konto glupih ljudi. Koga to mudri ljudi nadmudruju i kako, ako glupost moze da ih "izbaci iz koloseka"?
Da li je mudrost prevazidjena? Kako se glupost sa svojom gluposcu nadmudruje sa mudroscu i u nekom momentu je nadigra? Ako glup covek zbog svoje gluposti naskodi mudrom coveku, koja je prednost mudraca sto je takav? Kako ne reaguje sa svojim mudrim mislima i ne dozvoli da glup covek napravi glupost koja ce mu se  "obiti o glavu"?
Je l' vreme faktor remecena? Vreme radi za glupost a ne za mudrost? Razmisljam li u pogresnom pravcu ili ne? Mozda se vreme poigrava sa mudroscu, stavlja je na nove ispite. Glupost je takva kakva je i ona se moze razvijati, ali samo u jos gorem smislu. Znaci, moze biti i veca, a to znaci da covek postaje gluplji nego sto jeste. A mudrost? I ona moze da raste. Mudar covek prolazeci razne zivotne situacije postaje mudriji. I? Dobili smo jos vecu budalu i jos mudrijeg coveka. A ipak, glupan moze zajebati mudraca. Ne razumem i dalje, kako i zasto. Kao da imam zadatak iz matematike pred sobom, kao da treba da postavim neku teoremu, da izracunam X i Y...e tako se osecam. Za sada ovo je za mene neka vrsta zagonetke, ali radicu na njoj jer ne mogu da se pomirim, da ce budale jednog dana zavladati.

PRAZNJENJA

Prosti ljudi se prazne izgovaranjem vulgarnosti, vredjajuci druge ljude, jer zbog nedostatka kulture i siromasnog recnika....sta im drugo ostaje? Koliko je samo nepismenosti na IZVOL'TE....Zgrozim se kada vidim spojene reci DA LI, slovo J koje stavljaju gde mu nije mesto, dok slovo H nedostaje u mnogim recima. Umesto da se poduce, jer je i vise nego ocigledno da nisu naucili osnovno gradivo jos kod uciteljice, isticu se na drustvenim mrezama i jos vredjaju, a u stvari provociraju, jer su puni gneva i nezadovoljstva. Puni negativnog naboja, prazne se tako sto ce svojom nepismenoscu provocirati. I sto su nepismeniji, to su oholiji, drskiji, bezobrazniji. Nisam strucna, a i ne moram biti da bih skontala da i takvo ponasanje ima svoju dijagnozu. Sve vise mi smeta sto postajemo sve losiji ljudi, ali ja ih ne mogu promenti. Njih definitivno nece moci niko, nikada. Steta je samo sto stasavaju mladje generacije koje oponasaju starije i koja se po ugledu na sve te nepismene i ohole ljude, takodje prazne na neki svoj nacin. Uce se, na losim primerima. Gde je tome kraj?

Internet i ostala ne*kultura

Koliko puta sam i koliko puta cu jos reci kako smo NEkulturni? Zasto je sve vise mladih ljudi koji se takmice u toj disciplini? Kuda nas to vodi kao naciju, kao ljude? Da li o tome i drugi razmisljaju - roditelji, vaspitaci, ucitelji, profesori, kolege, sefovi, drugovi, prijatelji? Ili pojedinci o sebi samima??? Da li smo svesni kako smo nisko pali? Dokle cemo se ponositi sa onim cega treba da se stidimo? Ne razumem kako smo dozvolili da se to desi, jer svi se nesto busamo i udaramo u grudi kada pricamo o porodici a zapravo iz nje vec (na zalost) pojedinci (da se ogradim) izlaze takvi. Ali ne svojom krivicom, vec pod nesvesnim, a u nekim slucajevima namernim i smisljenim uticajem svih mogucih oblika nekulture bas iz porodice. Totalno se gubi onaj respekt koji smo nekada imali jer kako postajemo grublji i nekulturniji time jacamo nasu prostu stranu licnosti. Vremenom postajemo siromasniji u nacinu izrazavanja, kako u stvarnom tako i u virtuelnom zivotu. Fond reci je iz dana u dan sve manji i recnik je sveden, na psovke, vredjanja, vulgarnosti. Demokratija nam je donela slobodu izrazavanja, samo sto mi vise ne znamo - da se izrazavamo. Mi mislimo da znamo, ali se varamo. To sto smo sebi dali za pravo da na nekom forumu, Fejsbuku, Twitteru, psujemo i vredjamo sve one koji ne razmisljaju kao mi, ne cini nas velikim ljudima. Naprotiv, nismo samo maleni, vec od sebe pravimo nistavne persone. Samo, opet ni toga nismo svesni. Citam statuse na FB i to od tzv. zrelih ljudi - blago receno, zgrozim se. A bukvalno receno, takmicenje u prostakluku. Je li to privlacenje paznje na sebe? Ali cime??? Na Twitteru prateci i neke koji mi nisu interesantni, mogu videti da je po nacionalnoj osnovi i dalje jako izrazena netrpeljivost koja se redovno neguje i gaji. A komentari na razne vesti elekttonskih izdanja stampe su ne samo vulgarna, vec ljudi toliko ne vladaju sa sobom da pozivaju i na razne okrsaje i borbe koje se mogu tretirati kao poziv na kriminal. Tada se pitam da li postoji neka vrsta kazne i kako to sprovesti, da li je to ikako moguce? Nekada me jeza podidje citajuci sve to. U tim trenucima nepismenost i nekultura, neznanje i povrsnost, promasena tema i bezobrazluk - su male boginje naspram raznih pretnji i provociranja nasilja.
Odavno mi se vrzma po glavi sve ovo, ali tek sad sam to napisala. Ne pametujem, samo iznosim svoje licno misljenje. Svako ima pravo da drugacije razmislja a ako mu se nesto ne svidja, ne treba da se osvrce na to. Licno, necu se trositi na nekog ili nesto sto je izvan mojih okvira interesovanja. Zato i ne razumem zasto ljudi ulaze u sve te rasprave i dijaloge a vise od pola tih informacija ih ne interesuje. Mislim, da se upravo iz tih razloga, obicni, kulturni ljudi i suzdrzavaju bilo kakvih komentara. I onda dobijemo nerealnu sliku da smo totalno nekulturni, a nije tako.
Prema istrazivanju (http://www.e-balkan.net) "Mladi Srbi većinom homofobični, konzervativni i nacionalistički odgajani" meni "zvuci" bas PORAZAVAJUCE.

Lose stanje

Ovih dana se osecam kao da mi je mozak natecen, da imam neku klackalicu koja neprestano udara cas u jednu cas u drugu stranu. Mozda sam se suvise unela (opisno) u pokusaju da docaram kako se osecam. Ali to je samo detalj. 

Kako dosta vremena provodim ispred raznih ekrana, moje oci su se pobunile. Vec cetiri dana nerv u dubini levog oka mi ide...hmmmm, po nervima? Mislim, vibrira, igra, pravi zurku u MOM oku. Ne mogu da koristim ustaljeni termin, tipa - kad nam nesto ne prija, nervira nas...  Elem, i sake mi umorne od kuckanja po tastaturi. Boli me vrat, kocim se. U stvari - mnogo sam napeta i telo se buni. Ne prija mu to moje stanje. Pod stresom sam. A ponasam se kao da sam najsrecnija, najzadovoljnija, najispunjenija, naj... Haa...

Koga zavaravam, sebe...okolinu? Zasto to radim? I pored tog svog uzasnog stanja i dalje brinem za druge, dok ostavljam utisak kako mi je sve potaman. A daleko sam od toga. 

Mozda je to moj odbrambeni mehanizam, mozda se batrgam tako da ne padnem...mozda. A sta i ako padnem? Da li da se pustim? Hoce li me neko "podici"? Da li ce mi verovati - jer ne pada se tek tako? Moram li biti namracena, ozlojedjena i drska, da bi - kad padnem, neko konstatovao da se tako nesto i ocekivalo jer sam vec nekog vreme i slala signale da sam pred "pucanjem"? Treba li svaki dan da pricam o svojim problemima da bih bila kategorisana kao neko ko je "jadan"? Ahh, puna sam pitanja, imam ih i u rezervi... 

S druge strane, moja maska je gotovo, pa savrsena. Ostavljam utisak osobe koja je srecna i bez problema. I jos se bavim tudjim. Zasto? Stvarno mi nije jasno...

Opet sam u fazi da bas mnogo brinem za meni mnogo drage ljude i to mi se mota ceo dan po glavi (pomenuta klackalica). Razmisljam o njima i njihovim problemima i onda moji ne budu ni strasni ni veliki. Pitam se, je li to moj um radi smisljeno, da me zastiti tako sto ce me preusmeriti na neki drugi kolosek? Cisto, da vidim da i od goreg ima gore. Ako je to namera, ja se onda zahvaljujem sopstvenom umu na takvom postupku. Do ovog trenutka nisam tako razmisljala, ali eto upravo mi je sad ta misao skliznula. Izgleda da je  moj UM veoma uman. Samo jos da usavrsi jedan mali detalj...da malo smanjim dozivljaj sa uzivljavanjem u brige koje nisu licno moje. Ne zbog njih za koje brinem, jer da ih ne volim ne bih ni razmisljala o njima, vec je iz razloga sto cu se toliko istrositi da cu samo da splasnem i necu imati energije za neki sledeci put.

Pozitivne misli

PANIKA. Ko nije imao susret sa njom? Ko nije osetio njen "ukus"? Mislim da takvih nema na ovoj planeti, a ako gresim, onda je to moja neobavestenost. Licno, za sebe mislim, da znam biti panicar, i da sam to nasledila. Mozda i po tom pitanju gresim, ali ako od roditelja nasledjujemo sve drugo, zasto ne i paniku.
Pamtim jednu ruznu epizodu u mom zivotu, kada mi se brat razboleo i kada smo ga vodili u Institut za majku i dete. Ja sam dosta starija i od uvek sam se postavljala kao njegov zastitnik ili kao 3.roditelj. 
Vracam se opet na gene, i nasledje po pitanju panike. Mislim da su se moji roditelji tu "savrseno nasli" sto je jako lose u nekim situacijama kada treba biti pribran. 
Tada sam bila jako uplasena, zbog cele situacije, i sama pomisao, da brata vodimo u bolnicu, za mene je bila alarmantna. Otac i majka su bili van sebe. Moj strah je bivao veci jer sam mislila da ce i bratu biti losije zbog njihovog panicnog straha. Dok sam cekala da se spreme i krenemo, ja sam u sebi smislila jednu recenicu koja je bila kao neko bodrenje, za ozdravljenje. Naravno, u tisini-ne na glas. Tada nisam znala da sam, zapravo, prizivala pozitivnu energiju i usmeravala je na svog brata. Ja sam samo imala zelju da njemu bude bolje, i da se sve zavrsi dobro. Ponavljala sam tu recenicu celim putem do bolnice i nastavila tamo dok smo cekali da ga prime na pregled. Ne znam tacno, ali ta moja "seansa"je trajala, vise od dva sata. Dok sam ponavljala tu svoju recenicu (koje se i danas secam kako glasi) ja sam oterala svoj strah, paniku i ruzne misli od sebe. Postala sam smirenija, a da toga nisam ni bila svesna, jer cilj je bio da moj brat ne ostane u bolnici - sto je znacilo da nije nista ozbiljno. Kao hipnotisana sam ponavljala tu svoju recenicu za ozdravljenje. Ne secam se da li sam i pricala sa nekim, i ako jesam - ne pamtim dijaloge. Jer ja sam tada bila usmerena samo na jedno. Mislim da sam na neki nacin uticala (bar malo) i na roditelje.

Kako je sve "izaslo na dobro" i sa mojim bratom tako reci nije nista ozbiljno ni bilo, ja sam bila presrecna. U stvari, malo je reci presrecna. Bila sam i zadovoljna jer je jedan deo mene verovao da sam delom zasluzna sto se sve zavrsilo dobro. Mislila sam da su moje reci, te misli u tisini, imale moc, i da je ta moja recenica bila toliko snazna, da je oterala zlo.
Zakljucak : Bili dete ili zrela osoba, treba se usredsrediti na pozitivne misli.
Nisam ja nikakav ekspert, mislim da svako od nas moze sebi a i drugima, da pomogne na ovakav nacin. Sugestija i autosugestija su trening. A od "prizivanja" lepih i pozitivnih misli, moze nam biti samo BOLJE, zar ne?

Pitam se...

Ko si ti - slucajni prolaznik u mom zivotu, ili samo prolaznik? Sa nekom konkretnom namerom? Sve to zajedno??? Sta zelis, ocekujes, hoces...od mene? Podsecas me na ostale, ali se i razlikujes od njih. Ne mnogo, jer vi muskarci ste manje-vise na isti kalup. Volela bih da me neko razuveri i pobije tu teoriju, koja nije moja.

Umorna sam od ostavljanja tragova koji ostaju pritajeni neko vreme i mrcvare me. Nemam ja vise snage za to, a necu ni da rasipam i trosim svoju energiju na jos jednog TAKVOG. Znam, procice vreme i "oprace" se i secanje na tebe, ostace samo obrisi tvog bitisanja u mom zivotu. No, to bi bilo jos jedno tracenje mog vremena i mojih emocija. Ne zelim to.
Ne znam zasto bih ti dala sansu? Ubedi me dobrim argumentom, razuveri me da nisam u pravu... ako znas kako i ako mozes. Inace, nemoj mi ici u susret, drzi se pristojnog odstojanja...

Sutra je novi dan

Koliko puta vam je neko rekao da ce sutra sve biti drugacije, bolje? U koliko situacija je to sutra, stvarno bilo SUTRA, ili za par dana, nedelja, meseci? Da li to sutra dodje svakome?
Mislim da poenta nije u tome, vec u nasoj zelji, da osobi kojoj smo to rekli, ucinimo neku trenutnu situaciju bar malo laksom, makar ona bila i svesna da je to sutra, samo obicna fraza. Ali nekada SUTRA stvarno i osvane, desi se da novi dan donese novo raspolozenje, i da je to sutra koje je postalo novi dan, stvarno i donelo promene. Cesto smo, mozda i u vecini slucajeva, neverne Tome, po pitanju tog sutra. I to ne samo kada smo mi ti kojima je to sutra upuceno, vec i onda kada ga upucujemo. No, cilj opravdava sredstva (ne uvek) pa mi i dalje nastavljamo da koristimo tu, za nekog i otrcanu frazu, sutra...je novi dan.
Ni sami ne znamo da li ce nesto da se promeni ali mi i dalje, malim delom ipak verujemo da hoce. Da ce taj sutrasnji dan da izbrise tragove danasnjeg. 
Sutra ce nebo biti plavetno kao i danas, ali ce mozda biti bez oblaka. Mozda ce i sutra vetar doneti miris poljskog cveca koji danas nisam osetila je mi je bio zapusen nos. Mozda ce sutra mnogo toga da se desi, samo cu ja biti bolje volje pa cu sve to sto sam propustila, sutra to i da primetim, osetim...
Zato u ovom slucaju cilj opravdava sredstva. Jer, ako ti kazem - sutra je novi dan, bice bolje...veruj mi cak i ako sam znas da to mozda nece tako biti. Veruj mi, jer ce ti i od samog verovanja, mozda biti bar malo bolje nego sada. Veruj mi, jer ja sam ti prijatelj, koji ti zeli dobro i zato ti i govorim da je sutra bolje od danas.  Ili me samo saslusaj, jer te volim i znam da bi i meni bilo na isti nacin receno.
Precutno kao verujemo i ti i ja, da ce to sutra doneti bolji dan. A nekada se to stvarno i desi to bolje SUTRA.

ĆOŠAK

U školi, kazna je bila odlazak u ćosak. Ko je bio nemiran na času odlazio bi da stoji, licem okrenut prema liniji spajanja dva zida - ćosku. Obično je u tom ćosku stajala i korpa za otpatke. Ne znam da li takva kazna još uvek postoji, ali to je i dalje pogodno mesto za korpu.

Mnogo češće koristimo izraz ćosak, umesto - ugao. A značenje je isto. Nisam nikada čula da je đak stajao u uglu, mada se ovaj drugi termin podjednako koristi za stvari koje se odnose na ulicu. Reč ugao mi nekako kulturnije i otmenije "zvuči". Ćoškovi na ulici se koriste u ružnom kontekstu. Ako te vidi neko da ćoškariš, dobiješ odmah nekoliko ružnih epiteta. Da, "etiketa". Ja ću da govorim i dalje ĆOŠAK, ne iz razloga da me neko ne prozove ružnim imenom, već zbog toga što mi je taj termin simpatičniji.
Kad kažem, ćoškasto, imam neki kez na ustima. Kao da se usne same malo razvuku. A dok izgovaram ugao čini mi se da sam uštogljena, ozbiljna. I u matematičkom svetu govorimo o uglovima ali ja volim ćosak. E bas, ćošak.
Odnedavno, moj sto u kancelariji je u ćošku. Zid sa desne strane i zid iza leđa. O kako mi je "udobno" u tom mom ćošku. Kako samo uživam, kao da sam oduvek sedela za stolom u ćošku. Srasla sam za to ćoškasto mesto, za samo par dana - mesto gde se spajaju dva zida. I to je samo moj ćošak, koji ne delim baš ni sa kim. 
Nekada, neko po kazni a ja danas po sopstvenoj želji - sedim u cošku. I mnogo mi se sviđa. Stapam se nekako sa njim, postajem skoro neprimetna. Tu sam a kao da nisam.

I moj krevet u sobi je u ćosku. Lep je ugođaj kada toneš u san iz svog ćoška. Dok ležim, ponekad posmatram tačku gde se spajaju dva zida sa plafonom. Iz tri različita pravca, tri ivice se spajaju u jednoj tački, i čine neki drugi, ovog puta ćosak u mojoj spavaćoj sobi. Pitam se, da li i drugi posmatraju na sličan način to ćoskasto mesto, kao ja i kako se osećaju u njemu...

Happiness

Happiness is a way of travel not a destination...someone was said. I agree with this, totally. How about You?

RODJENDAN

Da, za par dana ces biti godinu dana stariji, mudriji-ne verujem, ali sigurno i umorniji...od zivota i obaveza koje si  sebi nametnuo, pa se ja nisam uklopila u isti. Razmisljam ja vec duze vreme o tvom rodjendanu, a onda se zapitam zasto to radim. Hocu li ti mozda cestitati, porukom ili emailom? Poziv sigurno nece uslediti, ne zelim da te zovem i stavljam i sebe i tebe u glupavu situaciju. U stvari, bas me briga kako bi se ti osecao, ne zelim glas da ti cujem. Nisi ni zasluzio. Volela bih kada bih mogla da izbrisem taj datum, tj. da zaboravim da je tebi bas tada rodjendan. Ali ne mogu, ja pamtim cifre, pamtim cak i one nepotrebne. A tvoje rodjendanske cifre su za mene, od dana kad smo prestali sa bilo kakvom komunikacijom - postale nepotrebne. Mozda prizeljkujes da se ja oglasim tog dana, mozda se nadas. To ne znam a i za to me bas briga... Prebolela sam te, bar tako mislim. Jesam te skoro sanjala, ali to je valjda bio neki poslednji trzaj. Bar ja tako to tumacim. Mozda i nisam u pravu, ali tako mi je lakse da mislim. Ne zanima me ni da li ces praviti kucnu zurku (sigurno hoces), i da li ces se napiti (100% sigurno). Ako me se setis, to je tvoj problem, ne moj...samo ja ne zelim to da znam. Necu da cujem ono sto trezan misli - pijan kaze. I to samo zato sto ti je rodjendan. Uzivaj u svom danu sa svojim drustvom, i budi srecan - ako to mozes. Ipak ti zelim srecan rodjendan, ali ti to ne znas. I neces ni saznati...

SPECIAL

"Ako želite da budete neko zaista poseban - budite ono što jeste." U čemu se zapravo ogleda posebnost jedne osobe? Po čemu je neka osoba zaslužila da bude kategorisana kao posebna? Da li je svako poseban - na poseban način? Koliko smo svi mi posebni zato što to stvarno jesmo a koliko zato što nas drugi tako doživljavaju?

Ako jednom dobijemo taj epitet, tu etiketu, "taj orden" - ostajemo li zauvek obelećeni kao takvi ili je to promenljivo stanje?

Samo ljudi koji me jako dobro poznaju mene doživljavaju kao SPECIAL PERSON (u pozitivnom smislu). Ja sebe ne doživljavam kao takvu, kao drugačiju osobu od ostale većine, koja tu istu mene vidi nekim trećim očima - bolje reći ČUDNU osobu. I tako od mene jedne "ispadoše" tri (3) mene. Normalna, objektivna ili komplikovana? Možda bih i ja sebi bila čudna da se gledam očima te većine ljudi, koja me skoro pa nikako ne poznaje?!? Možda ne znam sebe da doživim kao posebnu zato što sebe ne vidim tako? Ja gledam svojim očima, čijim bih?

Da li jesam to što jesam i treba li da nastavim to i dalje da budem?

 

WELL, WHO AM I?

KAD...

Kad bi moje misli bar jednom mogle da se unormale i skupe na gomilu...kad bi mogle malo da miruju, da se malo opuste, budu manje pokretljive...kad bi...
Ko to tera misli moje da se roje, ko ih to toliko "dira" i ne da im mira? Ma nije ovo pesma, nisu ovo rime, vec samo na prvi pogled se tako cini. Eto meni ponekad tako "ispadnu" svakojake reci i rec'ce... i neke od njih se same od sebe pretvore u nesto sto nije proza.
Nije mi ni bila namera da sad pisem nekakvu pesmu, cak nisam ni u raspolozenju za tako nesto. Ali nesto moram skrabati. To ja tako zovem kada dobijem "napad" pisanja. Pa da, ovo su moje skrabotine koje su proizvod mog unutrasnjeg zbivanja. Nekada lepog, nekada ruznog...ali nekog desavanja - svakako. Nista se i ne desava bez ikakvog razloga. On uvek postoji. 
Da li me je povisena temperatura uzdrmala pa sam sad uskomesanih misli uplela prstima po tastaturi, misleci da cu nesto pametno i napisati?
Jesam li u stanju da procenim situaciju u kojoj sam i kakvo ce ovo skrabanje biti, na sta ce da lici, kada ga zavrsim? Hoce li biti samo meni jasno sta sam htela, a sta sam napisala? 
Mozda je bolje da odlozim za neki drugi put, kad mi se misli srede, kad budem i sama znala - o cemu ja to pisem.

NEDOSTATAK

...necega, nekoga...kratkog roka ili stalan...iz raznih razloga se javlja i nekada sa razlogom nestaje. Ne znam da li je gore kada vam nedostaje NESTO ili NEKO? Koliko sam nestrpljiva kada znam da ce mi, to nesto ili taj neko, sto mi nedostaje, u jednom trenutku postati dostupno? Da li se pre pomirim sa sudbinom ako znam da ce to biti trajnog karaktera?  Mnogo pitanja, a opet - NEDOSTAJU odgovori.
Uvek mi nedostaje i nesto i neko, i tako u krug. Ne secam se da sam uvek imala sve i da je bilo momenata u zivotu kada nije postojalo neko nedostajanje. Bas kao ni sad, ovog trenutka.
NEDOSTAJE MI...

TUGA

Koliko ste puta bili tuzni a da ne znate razlog te iste tuge? Sta ste radili u takvim situacijama, koliko je to stanje trajalo? Da li je tuga prosla kako je i dosla, sama od sebe ili na neki drugaciji nacin, mozda potpomognuta nekim stimulisanjem u cilju da se ista potisne? Za sve postoji razlog pa tako i za tugu, samo sto mozda u nekim prvim momentima, kada nas obuzme, mi zaista ne znamo razlog, osim u konkretnim situacijama gde je ocigledno zasto. Druga faza je spoznaja, iz prikrajka, ali i dalje nismo sigurni da je to razlog nase tuge. Zatim dolazi ono tesko (nama samima) priznanje konkretnog razloga, ali se istovremeno javlja i otpor prema priznavanju. Sve faze ne traju dugo, smenjuju se one pristojnom brzinom, ali coveku u fazi tuge, sve se cini dosta drugacijim i dugotrajnijim. Ali nije tako. Samo takvo stanje koje je obuzelo nasu dusu, cini da se osecamo tuznim jako dugo. Najvaznije je da ne dozvolimo da nas tuga "uzme pod svoje" da se stopimo sa njom, postanemo najbolji prijatelji. Prisutna je ona veoma cesto u nasim zivotima, sastavni je deo zivota svima nama. No, treba je nekako drzati na odstojanju, biti sa njom samo poznanik, a ne drug ili prijatelj - to nikako. Ne smemo joj dozvoliti ni da ovlada nasim zivotom, situacijama u jednom obicnom danu. I kada dodje, onako ne najavljena, moramo uciniti sve da je sto pre ispratimo i zatvorimo vrata za njom. Mozda cak i dva puta zakljucamo, jer ona ce se vracati, pa da ne bi sama i nepozvana usla, da se nekako osiguramo. Nekada cemo mozda samo jednom okrenuti kljuc u bravi, a ponekad ce uci i kroz zatvorena vrata. Nepredvidiva je, i ima neke svoje trikove, za koje mi nemamo odbranu, ali uvek mozemo da joj se usprotivimo. To je jedino sto mozemo uciniti. Boriti se protiv nje. Uvek i stalno.

OSMEH

Zdravo je smejati se. Ali nekada nam nije do toga.  Da li sebe treba prisiliti i na kiseli osmeh? A čemu to, sta to znači...? Hoćemo li se osećati bolje, bar na ternutak? I lažni osmeh koji upucujemo drugim ljudima - koliko je on koristan ili stetan? Meni, nista ne znači. Ali nekom drugom može biti samo od koristi. Možda nam čak bude i uzvraćen. E onda se namece pitanje - da li je taj lazni osmeh uzvracen takodje, istim? Hmm, matematički - imamo moguća dva lažna osmeha. Nikom nisu naškodila, ali činjenica, da su i nisu bila od koristi, namece nam opet isto pitanje: ČEMU LAŽNI OSMEH?
Mislim da se treba smejati samo onda kada za to osećamo potrebu, kada nam se srce i duša smeju, kada drugi ljudi u nama probude to nešto, ako ne za duži smeh, onda bar za jedan OSMEH, ali ISKREN.