SPECIAL

"Ako želite da budete neko zaista poseban - budite ono što jeste." U čemu se zapravo ogleda posebnost jedne osobe? Po čemu je neka osoba zaslužila da bude kategorisana kao posebna? Da li je svako poseban - na poseban način? Koliko smo svi mi posebni zato što to stvarno jesmo a koliko zato što nas drugi tako doživljavaju?

Ako jednom dobijemo taj epitet, tu etiketu, "taj orden" - ostajemo li zauvek obelećeni kao takvi ili je to promenljivo stanje?

Samo ljudi koji me jako dobro poznaju mene doživljavaju kao SPECIAL PERSON (u pozitivnom smislu). Ja sebe ne doživljavam kao takvu, kao drugačiju osobu od ostale većine, koja tu istu mene vidi nekim trećim očima - bolje reći ČUDNU osobu. I tako od mene jedne "ispadoše" tri (3) mene. Normalna, objektivna ili komplikovana? Možda bih i ja sebi bila čudna da se gledam očima te većine ljudi, koja me skoro pa nikako ne poznaje?!? Možda ne znam sebe da doživim kao posebnu zato što sebe ne vidim tako? Ja gledam svojim očima, čijim bih?

Da li jesam to što jesam i treba li da nastavim to i dalje da budem?

 

WELL, WHO AM I?

KAD...

Kad bi moje misli bar jednom mogle da se unormale i skupe na gomilu...kad bi mogle malo da miruju, da se malo opuste, budu manje pokretljive...kad bi...
Ko to tera misli moje da se roje, ko ih to toliko "dira" i ne da im mira? Ma nije ovo pesma, nisu ovo rime, vec samo na prvi pogled se tako cini. Eto meni ponekad tako "ispadnu" svakojake reci i rec'ce... i neke od njih se same od sebe pretvore u nesto sto nije proza.
Nije mi ni bila namera da sad pisem nekakvu pesmu, cak nisam ni u raspolozenju za tako nesto. Ali nesto moram skrabati. To ja tako zovem kada dobijem "napad" pisanja. Pa da, ovo su moje skrabotine koje su proizvod mog unutrasnjeg zbivanja. Nekada lepog, nekada ruznog...ali nekog desavanja - svakako. Nista se i ne desava bez ikakvog razloga. On uvek postoji. 
Da li me je povisena temperatura uzdrmala pa sam sad uskomesanih misli uplela prstima po tastaturi, misleci da cu nesto pametno i napisati?
Jesam li u stanju da procenim situaciju u kojoj sam i kakvo ce ovo skrabanje biti, na sta ce da lici, kada ga zavrsim? Hoce li biti samo meni jasno sta sam htela, a sta sam napisala? 
Mozda je bolje da odlozim za neki drugi put, kad mi se misli srede, kad budem i sama znala - o cemu ja to pisem.

NEDOSTATAK

...necega, nekoga...kratkog roka ili stalan...iz raznih razloga se javlja i nekada sa razlogom nestaje. Ne znam da li je gore kada vam nedostaje NESTO ili NEKO? Koliko sam nestrpljiva kada znam da ce mi, to nesto ili taj neko, sto mi nedostaje, u jednom trenutku postati dostupno? Da li se pre pomirim sa sudbinom ako znam da ce to biti trajnog karaktera?  Mnogo pitanja, a opet - NEDOSTAJU odgovori.
Uvek mi nedostaje i nesto i neko, i tako u krug. Ne secam se da sam uvek imala sve i da je bilo momenata u zivotu kada nije postojalo neko nedostajanje. Bas kao ni sad, ovog trenutka.
NEDOSTAJE MI...