PANIKA. Ko nije imao susret sa njom? Ko nije osetio njen "ukus"? Mislim da takvih nema na ovoj planeti, a ako gresim, onda je to moja neobavestenost. Licno, za sebe mislim, da znam biti panicar, i da sam to nasledila. Mozda i po tom pitanju gresim, ali ako od roditelja nasledjujemo sve drugo, zasto ne i paniku.
Pamtim jednu ruznu epizodu u mom zivotu, kada mi se brat razboleo i kada smo ga vodili u Institut za majku i dete. Ja sam dosta starija i od uvek sam se postavljala kao njegov zastitnik ili kao 3.roditelj.
Vracam se opet na gene, i nasledje po pitanju panike. Mislim da su se moji roditelji tu "savrseno nasli" sto je jako lose u nekim situacijama kada treba biti pribran.
Tada sam bila jako uplasena, zbog cele situacije, i sama pomisao, da brata vodimo u bolnicu, za mene je bila alarmantna. Otac i majka su bili van sebe. Moj strah je bivao veci jer sam mislila da ce i bratu biti losije zbog njihovog panicnog straha. Dok sam cekala da se spreme i krenemo, ja sam u sebi smislila jednu recenicu koja je bila kao neko bodrenje, za ozdravljenje. Naravno, u tisini-ne na glas. Tada nisam znala da sam, zapravo, prizivala pozitivnu energiju i usmeravala je na svog brata. Ja sam samo imala zelju da njemu bude bolje, i da se sve zavrsi dobro. Ponavljala sam tu recenicu celim putem do bolnice i nastavila tamo dok smo cekali da ga prime na pregled. Ne znam tacno, ali ta moja "seansa"je trajala, vise od dva sata. Dok sam ponavljala tu svoju recenicu (koje se i danas secam kako glasi) ja sam oterala svoj strah, paniku i ruzne misli od sebe. Postala sam smirenija, a da toga nisam ni bila svesna, jer cilj je bio da moj brat ne ostane u bolnici - sto je znacilo da nije nista ozbiljno. Kao hipnotisana sam ponavljala tu svoju recenicu za ozdravljenje. Ne secam se da li sam i pricala sa nekim, i ako jesam - ne pamtim dijaloge. Jer ja sam tada bila usmerena samo na jedno. Mislim da sam na neki nacin uticala (bar malo) i na roditelje.
Kako je sve "izaslo na dobro" i sa mojim bratom tako reci nije nista ozbiljno ni bilo, ja sam bila presrecna. U stvari, malo je reci presrecna. Bila sam i zadovoljna jer je jedan deo mene verovao da sam delom zasluzna sto se sve zavrsilo dobro. Mislila sam da su moje reci, te misli u tisini, imale moc, i da je ta moja recenica bila toliko snazna, da je oterala zlo.
Zakljucak : Bili dete ili zrela osoba, treba se usredsrediti na pozitivne misli.
Nisam ja nikakav ekspert, mislim da svako od nas moze sebi a i drugima, da pomogne na ovakav nacin. Sugestija i autosugestija su trening. A od "prizivanja" lepih i pozitivnih misli, moze nam biti samo BOLJE, zar ne?
Pamtim jednu ruznu epizodu u mom zivotu, kada mi se brat razboleo i kada smo ga vodili u Institut za majku i dete. Ja sam dosta starija i od uvek sam se postavljala kao njegov zastitnik ili kao 3.roditelj.
Vracam se opet na gene, i nasledje po pitanju panike. Mislim da su se moji roditelji tu "savrseno nasli" sto je jako lose u nekim situacijama kada treba biti pribran.
Tada sam bila jako uplasena, zbog cele situacije, i sama pomisao, da brata vodimo u bolnicu, za mene je bila alarmantna. Otac i majka su bili van sebe. Moj strah je bivao veci jer sam mislila da ce i bratu biti losije zbog njihovog panicnog straha. Dok sam cekala da se spreme i krenemo, ja sam u sebi smislila jednu recenicu koja je bila kao neko bodrenje, za ozdravljenje. Naravno, u tisini-ne na glas. Tada nisam znala da sam, zapravo, prizivala pozitivnu energiju i usmeravala je na svog brata. Ja sam samo imala zelju da njemu bude bolje, i da se sve zavrsi dobro. Ponavljala sam tu recenicu celim putem do bolnice i nastavila tamo dok smo cekali da ga prime na pregled. Ne znam tacno, ali ta moja "seansa"je trajala, vise od dva sata. Dok sam ponavljala tu svoju recenicu (koje se i danas secam kako glasi) ja sam oterala svoj strah, paniku i ruzne misli od sebe. Postala sam smirenija, a da toga nisam ni bila svesna, jer cilj je bio da moj brat ne ostane u bolnici - sto je znacilo da nije nista ozbiljno. Kao hipnotisana sam ponavljala tu svoju recenicu za ozdravljenje. Ne secam se da li sam i pricala sa nekim, i ako jesam - ne pamtim dijaloge. Jer ja sam tada bila usmerena samo na jedno. Mislim da sam na neki nacin uticala (bar malo) i na roditelje.
Zakljucak : Bili dete ili zrela osoba, treba se usredsrediti na pozitivne misli.
Nisam ja nikakav ekspert, mislim da svako od nas moze sebi a i drugima, da pomogne na ovakav nacin. Sugestija i autosugestija su trening. A od "prizivanja" lepih i pozitivnih misli, moze nam biti samo BOLJE, zar ne?
