Svako od nas je nekada imao svoju "zutu minutu". Ni sama se ne razlikujem o ostatka sveta po tom pitanju. Normalno je da smo iz raznih razloga nekada neraspolozeni pa nas strefi ta ZUTA MINUTA. Ono sto me zanima je zasto se ona bas zove tako - ZUTA? Sto nije neke druge boje? Ko je njoj dodelio bas tu, koja je asocijacija za Sunce? A ona, ta minuta, zna da traje nekada kratko a nekada jako dugo. Znamo li se sa pomenutom izboriti ili nam treba necija pomoc? I koliko smo i kada, voljni da je prihvatimo? Kada treba da se oglasimo da smo tu, kao potpora, podrska, a kada je vreme da cutimo? Znamo li sami da prepoznamo i osecamo li da je neko voljan da nam olaksa nasu "zutu minutu" ali su nam potrebni prostor ili vreme, da sa sobom resimo to sto nas muci? Da li je dovoljno samo saznanje da se mozemo osloniti na nekog u nekim teskim trenucima, ali to ne zelimo jer smo isuvise ponosni? Ili se plasimo "razgolicenosti"? A mozda je nekada razlog mnogo drugaciji - ne zelimo da opterecujemo drage ljude. Ili sve to zajedno??? Mnogo pitanja... Ako se odlucimo da nasu "zutu minutu" neko zajedno sa nama, oboji u drugu boju, znaci da smo prihvatili pomoc, da smo se otvorili, "razgolicili". To nije nista lose, sta vise, samo nam moze biti od pomoci, da ne kazem koristi. Poenta je da izadjemo iz tog zutila, makar to bila i braon boja. Cilj je svakako da ugledamo svetlu tacku, makar to bilo i na kratko. Kada jednom shvatimo da je bolje sa nekim podeliti "zute minute" brze cemo ugledati i neku novu svetlost, neku novu koja ce biti samo nasa vodilja. A ta svetla tacka smo nekada mi sami, samo sto to ne mozemo uvideti dok sebe ne pogledamo "sa strane".
Koje je boje vasa "zuta minuta" i ko je vasa svetla tacka?
