Iskrivljena slika

Svi vidimo kako neko izgleda spolja. A sta se zapravo "krije" iznutra? Mozda se spoljasnji izgled uklapa u duhovni i mentalni sklop. Nije pravilo. Samo upoznavajuci osobu, mozemo doci do odgovora. Koliko puta ste culi pricu o nekome i stvorili sliku a i ne upoznavsi je? Koliko puta ste na osnovu tudjih rasudjivanja, simpatija ili mrznje dosli do zakljucka da je osoba dobra ili losa? Pitanje je: Zasto to radite?

Ja vise volim da sama donesem sud o nekome, pa makar i pogresila. I ne zelim i necu da se on zasniva na tudjim pricama tipa rekla-kazala. Mislim, imam glavu i koristim je. A vi? Je li razlog to sto ne zelite da se zamarate, analizirate, upoznajete nekog novog? Jednostavnije je da to neko drugi uradi, a vi cete to samo prihvatiti, bas onako, zdravo za gotovo. Linija manjeg otpora, nezainteresovanost ili necete da odskacete od drugih. Uklapate se u tudje sablone? Nema nista goreg od toga. To je tako jadno i smesno. Zanima me, sta radite i kako se ponasate kada shvatite da ste nekoga bez razloga ignorisali, zajebavali ili cak mozda i mrzeli? Sta radite kada shvatite da ste mozda bili nesvesno "izmanipulisani"? Kako se ponasate prema toj osobi, za koju ste shatili da nije ni priblizno onakva kakvom su vam je "oslikali" i vi kao poslednji moron, to tako prihvatili? Da li se kajete ili nastavite dalje kao da nista nije bilo? Mozda se pravite i blesavi, u fazonu - kao nisam je tako nikad ni razmisljao(la). Imali ste totalno "iskrivljenu sliku" o nekome ko je totalno drugaciji. I sad je treba ispraviti. Nije to tesko ali moze biti, jer duboko u vama, urezani su ti neki prvi, defektni  pogledi na tu osobu. Treba to iskoreniti. Zato to moze biti malo teze nego sto se u prvom momentu cini. Da li ce vam to biti lekcija za u buduce ili cete opet, mozda iz nekih drugih razloga, ili vodjenim drugim ljudima i njihovim vodiljama, opet sebi dozvoliti da vam neko, normalnu osobu - "iskrivi"?

Ocekivanja

Da li je svako nase ocekivanje opravdano? Naravno da nije. Hoce li se nasa ocekivanja ispuniti? Normalno, nece sva. Budimo srecni ako se bar neka ispune...

Mogu slobodno reci, da u svakom danu imam bar jedno ocekivanje, ako ne i vise. Neka su tako malena, da mozda o njima ne treba ni pricati, ali to ne znaci da nisu vazna. 

Sta sve jedan obican covek moze da ocekuje? Spisak je ogroman... I ona su podeljena u vise grupa, pa tako za neka mogu reci da su realna a neka su vise puste zelje.

Sta je za nekoga realno, za mene je mozda samo pusta zelja. I sta tad? Da li da promenim kriterijum ocekivanja? Mislim, moze li se to, postoji li tako nesto? Svesna sam da zivim u svetu gde, na zalost, nema logike. Zato je moja realnost drugacija od tvoje, njegove, njene... To ne bi trebalo da je tako, ali jeste.

U "upside down" svetu i vremenu, nista nije na svom mestu. A i ja se vise ne "uljujkujem" da ce neke stvari doci "na svoje". Nece, iz jednog prostog razloga - zato sto jos uvek ne vrednujemo vrednosti. Naprotiv, vrednuje se sve sem njih. U vecini slucajeva, da se ogradim.

Tako reci, polako ali sigurno prestajem sa ocekivanjima, koja su nekada na granici sa nadanjima. Jer, nema svrhe, a ni smisla. Ako sam realna, razocaracu se. A ako nisam, sto mi to treba - da ocekujem nesto sto u startu znam da se nece obistiniti.

Zato polako odustajem, dok se "mulj" ne stalozi...dok se voda ne procisti. E onda kada se to desi, mogu ponovo da razmotrim situaciju i recimo, ponovo zapoceti ta ocekivanja. Do tad, pored mene ce prolaziti ljudi, stvari, situacije ce se nizati...a ja cu posmatrati, nekad sirom otvorenih ociju a ponekad samo krajickom oka - sta se to desava. I necu reagovati burno, osim u ekstremnim situacijama.
Cekacu...ali ne Godoa.

Ah...te emocije

Deca tako lepo, zanimljivo i nevino pricaju o emocijama. Nekada se slatko nasmejem, jer pokusavaju da kroz objasnjenje i sami dokuce, sta su one zapravo. Mi stariji znamo sta su, ali nekada ne znamo da se "nosimo" sa njima. 

Ponekad, iz straha ne zelimo da ispoljimo i pokazemo drugoj strani koliko nam je zapravo stalo...pa se posle kajemo. A kada ih ispoljimo, "uplasimo" drugu stranu. I sama sam bila akter u oba slucaja tako da mogu da pricam na ovu temu, ali naravno uvek iz svog ugla gledanja. Posmatrac i citalac ce drugacije doziveti moju pricu, sto je i normalno. Neko ce razumeti jer je mozda prosao kroz slicnu situaciju kao i ja. A neko me nece shvatiti, jer svoj emotivni zivot nekako drzi "pod kljucem".

Kako sam se u razlicitim situacijama "opekla" i kada sam bila skroz otvorena ali i kada nisam htela pokazati ono sto osecam - shvatila sam da i u ljubavi kao i u bilo cemu drugom, treba imati meru. Ne kaze se za dzabe "zlatna sredina". Nije to tek tako smisljena fraza. Samo treba dosta mudrosti da bi se to i shvatilo. Normalno je, da dok smo mladji ne razmisljamo na tu temu, vec se samo prepustimo. I nije to ni lose niti neprimereno, ali nekim godinama. No, kako sazrevamo kao licnosti, sve ono sto smo naucili trebalo bi i da primenimo. U suprotnom, nece biti nikakve koristi. Jer, ne upotrebljeno znanje jednako je neznanju.

Nista lepse nego osecati se ushiceno, sa leptiricima u stomaku, sa zeljom da provodimo sto vise vremena sa odredjenom osobom......uuuuhh, mogu jos nabrajati. Poznat vam je osecaj tih uzburkanih emocija. Samo ih ne treba "gusiti" u sebi, ali ni "ugusiti" dragu i voljenu nam osobu sa njima. Neki se nece sloziti sa mnom - jer kako u ljubavi biti umeren? Moze se i to, sa godinama se sve nauci. Jer, ljubav je umetnost koja se neguje, gaji, cuva. Trazi ulaganja, ali nam i uzvraca. Ako nema uzajamnog uzimanja i davanja, nema ni ljubavi. Jer, ljubav u jednom smeru ne moze dugo da traje. Po sili prirodnog zakona. Bez obzira koliko se trudili, ako se emocije ne ispoljavaju obostrano, tu nema srece...ni ljubavi.

Ta slatka, nevina i ne iskvarena decija ljubav...kako je to lepo. Ali rastemo, bivamo zreliji i samim tim zahtevniji. I dodje dan kada nas vise nece ispunjavati samo kifla na dva dela, niti njegove plave oci. Od partnera trazimo vise, ali moramo automatski biti spremni i na veca davanja. Naravno, ne mislim na materijalna. Tada pocinju da se javljaju komplikacije, sa odrastanjem, sazrevanjem. Kada nam treba vise od cveta, i kada to dobijemo - tada znamo da je nasa ljubav sazrela. Kada pored sebe imamo osobu koja nas voli, na koju mozemo da se oslonimo uvek i koja ce biti sa nama u svim situacijama, e tada smo svesni da smo odrasli, da su emocije duboke i da imaju svoju "tezinu". I nismo svi isto "laki"  za voleti pa zato je neko nekome komplikovan a upravo ta osoba je nekom drugom savrsena. Emocije, koje su nas najveci pokretac, odgovorne su sto za neke osobe nismo cinili mnogo a samo za posebne bi skinuli i zvezdu sa neba. 

Uz malo srece, svako od nas pronadje tu svoju srodnu dusu, osobu zbog koje je spreman svakakve ludosti pociniti. Jer, nikada dovoljno objasnjene - emocije - nas vode tokom celog zivota.

Zato, trudimo se da uvek budu pozitivne, jer se i sami istim "hranimo".

I can't live without my.....feelings!