Moja Twitter panika

Problemi sa pristupom Twitteru - naslov koji je osvanuo u elektronskim medijima.

A samo pet minuta pre, uporno sam pokusavala da se ulogujem. Pretpostavljala sam da je neki "kvar" ali nisam se strecala dok nisam procitala vest. I pokrenu se bura. Brzinom svetlosti sam pocela da motam po glavi razne varijante i naravno dosla do najgore - da sam izgubila kontakte sa svojim frendovima na Twitteru. Sledece - ciji telefon imam, email adresu, ili bar FB. Hmmm, ne od mnogo njih, sta vise. Tek od pojedinaca. Uvek najgora opcija od ko zna koliko, prevlada i obuzme misli. Zatruje. Trenutak posle se setih i dragih mi ljudi kojima tek imena znam a nekima ni to. Jer ima ih, koje zarko zelim, ne samo upoznati, vec da postanu deo i mog stvarnog zivota. I dok me je strah obavijao, skoro pa celu, sajt je proradio. Trgla sam se kao iz nekog sna. I potvrdila sebi da mi mali avatari njihovih profila mnogo vise znace nego sto sam i slutila. Jer kada ostvarite komunikaciju koja je prerasla nivo povrsnosti, onda to vise nisu avatari, nisu male fotke...to su zivi ljudi, koji su svako na svoj nacin, zauzeli delic mog srca. Kao i oni iz RL, sa kojima nekada manje vremena provedem nego sa #twitterbuddy's.

Suze...nisu OK

Normalno je da svi ponekad placemo. Razloga je mnogo ali nemaju svi istu tezinu. Ali sa godinama se i taj "prag" za plac pomera. Neki vise placu kao deca, neki kasnije. I nemamo svi istu snagu da se nekad izborimo sa suzama. No, ipak ih treba pustiti ako vidimo da ce nas "ugusiti". Bez obzira na to, i dalje smatram, da suze nisu OK jer smo tada tuzni pa zato i placemo. A mene tuga, kida. Ne samo moja, vec i tudja. Cak ne moram ni da znam konkretan razlog tih suza, tesko mi je kada znam da se u nekom skupilo toliko jeda. Ne znam zasto, ali tako je. Jos ako se radi o meni dragoj osobi, teze mi je. Bolje bi bilo onda da i ne znam za bol, tugu i suze. Nisam ja sad sebicna, pa da je razlog - ono sto ne znam, nece me povrediti. Ne, vec sto tada zelim priteci u pomoc, bilo kako a nekad je to neizvodljivo. I opet ima mnogo razloga i za to, jer nismo svi isti. Neko zeli tudju pomoc, neko ne. Nisam ja carobnica koja ce da zamahne stapicem i sve pretvori u osmeh i radost ali volim da budem "fixer". Da "popravim" okolnosti i ljude, da bude vise srece i meni i vama. Mozda ja mnogo zelim, ali to je ono sto me vodi kroz zivot. Taj nagon koji sam pokusala, ali sam shvatila da ne mogu sputati. Mogu ga samo regulisati u zavisnosti opet od situacija i ljudi. Verovatno da sam neshvatljiva i cudna pojedincima sto tako razmisljam. Ali, ne vode mene misli, vec srce. Takvo je od kako znam za sebe i ne mogu ga promeniti. Ono komanduje sa mnom uvek. Cak i kada mi se neke stvari "olupaju o glavu" ono opet radi isto i mene vodi istim putem - mozda drugim kolosekom ali putem koji vodi ka radosti, ispunjenju i sreci. Svako ko razume kako se osecam, razumece i ovo sto sam napisala. A ostali kojima nisam jasna sa svojim ponasanjem, neka prime izvinjenje ako im se jednog dana nadjem na njihovom putu, i pozelim pomoci kada im ta ista pomoc zatreba. 

Jer suze ipak nisu OK.