Sve vise smo "operisani" od saosecajnosti. Niti zelimo niti raspoznajemo ponasanje drugih ljudi, bez obzira na cin i bliskost sa istima.
Desavalo mi se da kada shvatim da je neko moju ljubaznost i empatiju totalno drugacije razumeo, budem u soku. Ja, umesto doticne osobe.
Postali smo "tupi" na tudja osecanja. Ne znam koliko ce i na koji nacin ovo sto pisem, da utice na bilo koga od vas, samo zelim nekako da "pokrenem" u svima razmisljanje o ovoj temi. I naravno, nisam jedina osoba koja je bila u situaciji da se prema nekom ophodi krajnje prijateljski sa dobrim namerama, brizno i sa razumevanjem a za uzvrat dobila kritiku ili mozda karakteristiku koja ne moze da se pripise saosecajnim osobama.
Svesna sam da empatija nije podjednako izrazena kod ljudi, ali svakako je treba razlikovati od ostalih ponasanja. I niste flertovali sa nekim, niste se ni mesali u tudji zivot ako ste empaticna osoba. Povrsnost kod ljudi upravo dovodi do takvih zakljucaka, jer ne posmatraju ni ljude ni situacije niti sire a ni dublje.
Mislim, svi se mi rodimo sa nekim osobinama koje nam daju neki oblik ali to su samo konture. Danas, kada nam je dostupno sve sto je pre 20-30 godina bilo misaona imenica, imamo izvitoperena razmisljanja ili jednostavno nemamo vise taj osecaj da primetimo nesto. Kako to? Zar ne treba da smo pametniji? Ili je savremeno vreme otudjilo ljude jedne od drugih. A da se malo edukujemo, poradimo na sebi? Zar je i to tesko???
Valjda su nas i roditelji necemu ucili? Ili nisu...kako koga? Ne shvatam kada se desilo, u kom trenutku smo se odrekli necega sto je usadjeno svima manje-vise, kada je to nesto nestalo iz ljudi pa vise ne znaju da prepoznaju ponasanje i reakcije? A pre svega, opet se pitam - zasto se to desilo? Ne prihvatam da je drustvo krivo sto je neko bezosecajna osoba ili sa vrlo malo razumevanja, na neki nacin i sebicna, bez volje i zelje da razume i bude neka vrsta ucesnika u necijem dogadjaju. Sam si "kriv" sto si takva osoba, najvecim delom. Ti kao jedinka. I zato moras to da "popravis" kod sebe. Dok jos ima vremena i nade da ces postati bolja osoba nego sto jesi.
Jer svi mi, uvek mozemo biti i bolji - od sebe samih.
Mislim, svi se mi rodimo sa nekim osobinama koje nam daju neki oblik ali to su samo konture. Danas, kada nam je dostupno sve sto je pre 20-30 godina bilo misaona imenica, imamo izvitoperena razmisljanja ili jednostavno nemamo vise taj osecaj da primetimo nesto. Kako to? Zar ne treba da smo pametniji? Ili je savremeno vreme otudjilo ljude jedne od drugih. A da se malo edukujemo, poradimo na sebi? Zar je i to tesko???
Valjda su nas i roditelji necemu ucili? Ili nisu...kako koga? Ne shvatam kada se desilo, u kom trenutku smo se odrekli necega sto je usadjeno svima manje-vise, kada je to nesto nestalo iz ljudi pa vise ne znaju da prepoznaju ponasanje i reakcije? A pre svega, opet se pitam - zasto se to desilo? Ne prihvatam da je drustvo krivo sto je neko bezosecajna osoba ili sa vrlo malo razumevanja, na neki nacin i sebicna, bez volje i zelje da razume i bude neka vrsta ucesnika u necijem dogadjaju. Sam si "kriv" sto si takva osoba, najvecim delom. Ti kao jedinka. I zato moras to da "popravis" kod sebe. Dok jos ima vremena i nade da ces postati bolja osoba nego sto jesi.
Jer svi mi, uvek mozemo biti i bolji - od sebe samih.
