"Koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko cemo biti u stanju da volimo i mi druge."
Istina, slozicete se sa mnom, i sa tvorcem ove izjave...bar tako mislim. Kako je sve podlozno korekcijama, svakom od nas zivot daje sanse da nesto ucinimo za sebe, poboljsamo u emotivnom smislu. Osnova, onaj temelj, mora da postoji inace nema "popravke". Ili cemo graditi cardak (ni na nebu, ni na zemlji) sto opet daje isti rezultat. Mozda samo privremeno otklonimo "kvarove" a to ne daje trajne rezultate.
Ljubavi nikada nije dosta niti mnogo. Ko to kaze i razmislja na taj nacin ne zna ni da je da, niti da je primi. Kroz ljubav rastemo, sazrevamo, ucimo. Osecamo se sigurno, uzviseno. I ljubav se uvek vraca, cak i od osoba kojima je nismo pruzili ili mozda ne u onoj kolicini ili isti nacin. Ali, bitno je da ona cirkulise, da struji u jednom neprekidnom procesu, da dodirne svako zivo bice i nastavlja svoju misiju. Ne treba joj traziti razloge, vec se samo prepustiti tom divnom osecanju sto nas nosi... i da nastavimo da je sirimo, emitujemo, jer samo tako cemo stvarati prijatno okruzenje oko sebe, ne samo za nas. A ta osnova se upravo stvara u detinjstvu...kada nam roditelji "udaraju temelj".
