Gde ja to živim, u kakvoj državi...po ko zna koji put se pitam?! I nemam odgovor i dalje. Možda sam besna ili besnija od pojedinaca, koje ovo dotiče ikako, jer sam doživela gubitak u porodici.
Besna sam jer ima mnogo propusta u zdravstvu, zato što studenti i na medicinskom fakultetu kupuju ispite kao i na bilo kom drugom. I to nije tajna. Besna sam što posle neko od njih postane lekar i treba da leči ljude - a kako...sa kojim znanjem. I to tako ide u nedogled. DOKLE VIŠE? Ima li kraja, može li se to zaustaviti? Hoćemo li da nas leče nesposobni lekari, jer su oni sa znanjem otišli odavde, jer nisu cenjeni u ovoj državi? Dokle ćemo svoje živote davati u ruke lekarima čije je znanje malo opširnije od onog što možemo i sami pročitati na internetu? Zašto imamo nesposobne i neizainteresovane ministre u zdravstvu? Zašto ćutimo i puštamo da nam se dešavaju loše stvari kao da imamo i rezervne živote?
Besna sam, jer niko ne obraća pažnju na vapaje ljudi, čiji životi vise o koncu, pa pribegavaju skupljanju pomoći putem društvenih mreža! Besna sam jer ne znam šta treba još da se dogodi da bi ova država konačno nešto konkretno preduzela po ovom pitanju.
A znate li šta me posebno ljuti i jedi - ljudi koji imaju naloge na FB ili TW i na svoje Wall-ove postavljaju gluposti tipa lančanih pisama, jer za Boga miloga, ako to ne urade, desiće im se nešto loše. OMG!!! Pa loše se stvari dešavaju svakog dana, ali ne zbog toga što nisi nešto postavio na FB.
Razumem ja da neko sebe reklamira, u bilo kom resoru i na bilo koji način. Ako može Wall da vam bude pun spotova sa YouTube-a zašto ne može i jedna mala sličica ili tekst? Zar je teško čak i na taj način biti human? Hoće li to da naruži nečiju fejs stranicu - ne razumem?!? Ili smo lenji i za toliko. Ili nas ne zanima... ili nas ne dotiče. A možda nekog vašeg FB prijatelja bi zainteresovalo, kada bi video kod vas. Možda će neko poslati taj SMS ili uplatiti neku svotu novca na račun, mi to ne znamo.
Besna sam jer smo postali takvi, kakvi smo. Ne razmišljamo i ne vidimo dalje "od nosa". Nikada se ne zna, kada i nama može da zatreba pomoć.
Besna sam, jer brzo zaboravljamo loše stvari. Kao da stalno treba da se dešavaju i budu nam ispod nosa, (kako bi nas podsećale) pa da tako možda u nama probude neku empatiju.
Besna sam na ljude koji to više i ne primećuju, iz ko zna kojih razloga.
I uvek kažem, nikada ne generalizujem, niti osuđujem. Jer nismo svi isti, hvala Bogu. Imam pravo da budem besna, jer je mnogo razloga za to.
Za kraj, probudimo uspavanu empatiju u nama. Pomozimo, ako možemo, na bilo koji način.
OVOG PUTA - POMOZIMO SANDRI DA DOBIJE NOVO SRCE.
