 |
| Crkva Svetog Dimitrija, Novi Beograd |
Danas sam u 13:20 napunila 18 godina, po drugi put. Možda naslućujete o čemu se radi. Pre par godina sam pomenula i pisala o ovom, meni veoma veoma bitnom - datumu. Na današnji dan sam imala saobraćajku, tačnije, oborena sam kao pešak na trotoaru, nepažnjom vozača. Ali, eto...uz neke prelome, mnogo ugruvanosti i neko vreme neuravnoteženog psihičkog stanja, ja sam danas tu. Podlivi su brzo prošli, prelomi malo sporije. A psiha...ona se dugo oporavljala od šoka a i od prizora koji i danas posle 18 godina, vidim širom otvorenih očiju.
Obično ljudi kažu da se ne treba prisećati loših i ružnih stvari. Ne slažem se sa tim. Jer to je i nemoguće, pre svega a i kada taj događaj "oživimo" kao ja sada, mi se samo podsetimo šta je bilo a moglo je biti mnogo drugačije. Zato to ne treba gledati iz lošeg ugla, već vedriju stranu dati toj priči.
Svi koji su preživeli nešto slično znaju tačno o čemu govorim. I mislim da su srećni što su danas tu gde jesu. Jer, ne dobije svako tu "drugu šansu" posle ovakvih nesrećnih događaja. Ja sam neizmerno zahvalna tom "nekom" što me je tog dana "zaštitio". Slučajnost ili ne, što se sve to desilo na Svete Vrače, ostaje mi samo da predpostavljam.
Zato se svake godine, na ovaj dan, na neki način zahvalim tim bezmitnim vračima, Kuzmi i Damjanu, zapalivši sveću u znak sećanja na moju nesreću koja se srećno završila.
