Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???
Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?
I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?
Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).
Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.
Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.
Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten) kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.
Dve godine već...NEDOSTAJE. I nedostajaće dok i ja postojim.
Nekada su dani tako dugi bez nje, njenog prisustva...njenog glasa, njenog dodira, čak i kritike. Suvišno je reći, bez njene ljubavi. Dve duge godine u kojoj su se listali dani, nedelje i meseci. U početku su dani bez nje bili tako jednolično prazni. Pretvarali su se u nedelje koje nisu bile ništa drugačije.
Nema ništa gore od otupelosti. Ne osećaš ništa i živiš kao robot. Nedelje su se nanizale u mesece koji su za nijansu bili bolji od proteklih dana. Pokušavala sam da se otrgnem od stanja u kojem sam bila. Sve je i dalje bilo kao na traci osim bola koji je malo utihno. A tuga - neopisiva. I opet ću ponoviti da je ona VREME LEČI SVE, najveća glupost ikada izrečena. Vreme ne leči - samo te nauči da živiš bez nekog koga si i ko je tebe neizmerno i bezuslovno voleo.
Eto i danas posle dve godine to tvrdim. Čovek je velika životinja, nekada veća i od nje same. Svašta može da izdrži, jer se priroda za to postarala. Ostanu rane koje nikad ne zacele, ali sam naučila sa njima da živim.
Sećanja su ta koja me dižu i daju snage za dalje, za život. Jer da nije bilo nje koja me je rodila ne bi bilo ni mene. I upravo zbog nje, ja živim i dišem jer joj to dugujem. Jer pola nje i dalje živi u meni. Ona, moja MAJKA, danas živi kroz mene.
Meni ostaje da budem zahvalna što me je baš ona rodila, odgajila, vaspitala, usmerila i dala ovaj skroman talenat za pisanje.
Život se nekada promeni za 360 stepeni i u trenutku (koji zna da traje) se ne znate snaći. Važno je samo da se ne predate.
Sa posvetom, mojoj MAMI.
Budi fin. Budi vaspitan. Budi kulturan. Budi susretljiv. Budi saosećajan. Budi DOBAR. Kome? Sebi ili drugima? Zapravo, to bi trebalo da ide jedno s drugim ali nije obavezno. No, teško je to ponekad razdvojiti. I kako? Ja to ne znam i ne umem! A nekima to baš dobro ide. Dobri su samo sebi.
Živimo u veoma sirovom i surovom svetu. A ko taj svet čini? Ljudi. I upravo zbog tih ljudi koji nisu ništa od nabrojanog - kome ćemo biti dobri ako ne bar sami sebi. Gde god se okreneš, neka pakost, jer ona davnašnja ljubomora koja je bila benigna, je tako passe. Danas je IN biti zloban do koske, toliko povrediti nekog psihički da oseti i fizičku bol. Mislite da je to nemoguće ili smešno? Nije. Opet, ti isti ljudi koji su sve samo ne dobri, su u stanju mnogo da vas povrede. Da li im treba dozvoliti da se njihova žuč izliva po nama? Ne treba. Ali, lako je to reći, lako je savetovati. Teško je to sprovesti u praksi. Ali nije nemoguće. Ono što je potrebno je da budete jaka i stabilna ličnost i da ne dozvolite nikogovićima i usputnim prolaznicima kroz vaš život, da vas dotaknu. A ako se pak i desi taj jadan pokušaj besramnih ljudi, otresite ih sa sebe. I to tako glasno, da se čuje kada padnu. E onda ih zgazite. Normalno, sve ovo govorim figurativno da neko ne pomisli da se radi o nekakvom fizičkom razračunavanju. Znači, verbalno ih "uništite".
Znam neke ljude koji su nekada bili dobri. Bili. Da, u prošlosti. I sad više to nisu. Lomio ih život - kažu, a i nema nikakve vajde od dobrote. OK. Svako ima pravo da (ne)bude dobar. Niko nije potpisao nikakav ugovor i obavezao se. Ali kuda to vodi? Šta će biti ako jednom svi prestanemo biti dobri? Na šta će da liči ovaj svet? Inače u poslednjih nekoliko godina postajemo (generalno) sve lošiji - gledano i na uzrast i pol i status. Nema više pravila. Grabimo punim gasom. Takmičenje odavno traje. Ne znam više ni kada je počelo. Ponekad je toliko "igrača" u igri da ne znaš ni ko ti je sve "protivnik" niti koliko ih je u isto vreme. Trend, kažu. Ne slažem se sa tim nikako. Biti loš je stvar izbora kao i većina ostalih stvari. I krivica jeste pojedinačna, ali inicijalna kapisla i nekada čak i odgovornost je na mnogima. No, TI si uvek taj koji je u datom trenutku sebi "presudio" da ne bude dobar čovek. TI si taj koji se hvata u kolo sa "đavolima". TI si taj koji misli da će, ako budeš loš, stvari biti bolje po tebe. Jer, neka luda vremena su, pa kao imaš izgovor. OK, imaš pravo da razmišljaš i na taj način.
No, to ne znači da si u pravu. Samo tražiš opravdanje za svoje loše postupke i naravno, uvek je neko drugi kriv za tvoj izbor - jer "naterali" su te. Ne vidiš dalje od svog nosa, a možda i ne želiš, jer ti je tako lakše. Imaš taj neki štit, ponašajući se kako ne doliči i ne razmišljaš da će jednom da ti se olupa o glavu. Tako zanesen i ogrezao u lošim stvarima koje radiš i ne možeš drugačije. Teško ćeš se vratiti u neke dobre vode, jer za to je potrebna svest. Ne kažu tek tako za nekog "nije svestan svoje nesvesti". Zna se šta se misli kad se tako kaže. Uostalom, kako nesvestan može i biti svestan? Mislim da neki mogu ali da ne žele. I to je za mene bar, još gore. Jer kada svesno činiš loše stvari, smišljeno, ti si loš čovek koji neće a može isto tako da čini i dobre. Eto, opet stvar opredeljenja. No, kako očekuješ da drugi budu dobri prema tebi kada sam to nisi? Zamisli se ponekad...ako ništa drugo.
Nadam se da će ova luda vremena jednim proći i da će neki staviti prst na čelo, sesti i porazgovarati sa sobom i promeniti se na bolje. Nadam se. A do tada, ja ću se truditi da budem još bolji čovek jer drugačije ne mogu i ne želim.
Šta ako je nedoživljena ljubav opevana?
Onda su to iluzije u pesmama.
Ako je tako, ona je samo kopirana.
Da li smisao gubi ta izmišljena emocija
Koja eto u nekoj pesmi postoji?
I koje to strasti pesnik na papir stavlja
Dok romantično o ljubavi zbori?
Osetiš li razliku između pravih i lažnih
Dok čitaš red za redom i možda se naježiš?
A ona - iz redova izmišljenih, nestvarnih.
Čitaš i dozvoliš sebi da se uživiš i prepustiš
Tim divnim stihovima pisanim iz duše i srca
Ne sluteći da ih niko na javi takve doživeo nije
I da si ti prvi koji im kroz čitanje život daje.
Koliko mašta može biti uverljivo stvarna?
"Na nisam pesnik al' stihove pišem"
I svako moje slovo emocijom diše.
Nižem reči u neku svoju brojanicu
Jer sve zajedno čine jednu celinu - ali doživljenu.
Ja sam amater sa punim srcem i toplom dušom
I moja ljubav je moj pokretač.
Ne želim da budem kopija nekog
Jer moje emocije su sazdane od nečeg meni svetog.
Da li je nebo granica, kao što obično znamo nekada i sami reći? Da li je tu kraj ili početak nečeg nama još uvek nedokučivog? I zašto se uopšte kaže za nekog ko napusti ovozemaljski život, da je otišao na nebo?
Ponekad deluje tako zastrašujuće, kad nebo prekriju tamni oblaci koji kao da nam prete. Iz dečije perspektive to ne izgleda ni malo prijateljski, štaviše. Čak i kada odrastemo, ta granica, taj neki kraj ovog našeg sveta, izgleda kao neka ptica zloslutnica, kada je mračan i tamnih boja. Setimo se prošlogodišnjih poplava, kada su nebom krstarili oblaci koji su izlili mnogo vode iz sebe. Mesecima su mnogi posle toga bili u strahu - samo da ne padne kiša (čim bi se nebo zacrnilo).
Ali nije uvek tako. Držim se one "Sve je u oku posmatrača" i mnogo je istine u tome. Ne gledamo svi istim očima. Tačnije, ne doživljavamo na isti način, iste stvari. I nije svaki oblak taj što će doneti nevolje sa sobom. No, sve to ima svoju dobru i lošu stranu. Poimanje istog neba sa istim oblacima može proizvesti totalno dve različite priče - u potpunosti.
Uzmimo za primer ovu fotografiji, koju sam "pozajmila" od Siniše Leković - na prvi pogled je baš mračna i od onih koje u vama ne bude toplinu, ali ona je mene baš na taj prvi pogled fascinirala. Jer, toliko je reči u njoj skrivenih (kao tajna) da bih mogla satima u nju da piljim i da žalim što taj prizor nisam i sama doživela. Gledam tu magičnost nebesku, to poigravanje oblaka na nebeskom svodu. Ta svetlost koja je uspela da se probije kroz "namrgođene" oblake izgleda kao svetlo na kraju tunela (bar tog trenutka kada je ovekovečen taj prizor). Gledam u sliku u svom tom njenom tamnom plavetnilu - ona u meni budi neki lep osećaj. Kao da se otvara neki prozor iza kojeg počinje neki drugi svet. Gledam je i kao da me zove, da zakoračim u njega...
Hvala Siniši ( @_in_victus_) što mnoge fotografije deli sa ostalima na društvenim mrežama.
U poslednje vreme smo toliko uznapredovali, da nema oblasti u koju se ne razumemo. Sve znamo.
E pa teško nama takvima, sa takvim mišljenjem i ponašanjem.
Jedino što prihvatam je da se svi razumemo i da svako može da ima (a i treba) mišljenje o ljubavi - bilo koje vrste. Jer, to je nešto što nam se svima događa. Od rođenja pa do smrti mi volimo i voljeni smo. E na temu ljubavi, neka pričaju svi. Neka pišu. Neka pevaju. Ali izgleda da baš na tu jedinu, na koju imaju pravo, o kojoj mogu na sva zvona da zvone - ne žele (mnogi) ili neće da diskutuju. Verovatno je razlog neka vrsta straha. Ali, ne bih se bavila nagađanjima.
Ljubav, neiscrpan izvor i nadahnuće. Kada bolje razmislim, sve se zapravo vrti oko nje. Možda neko smatra da je novac taj, jer kažu da on vrti gde burgija neće. Ali i ti što imaju gomile novca i što ceo život kupuju sebi svašta nešto ili pak druge - žive i za ljubav, samo što to neće priznati.
Čujem tako neke komentare, on(a) ne zna da voli. To su gluposti. Svako biće ume i zna da voli, samo što tu ljubav ispoljava na sebi svojstven način. Zato se dešava da nekada partneri ne mogu opstati u vezi, jer nisu kompatibilni, ne razumeju se, drugačije pokazuju emocije toj drugoj strani. Ali to ne znači da taj neko ne zna da voli. Svi mi nešto očekujemo ali to ne znači da ćemo i dobiti (po automatizmu). Jer, svi smo različiti i ne prija svima isto. Neko voli da mu je partner ljubomoran a drugi se ježe od same pomisli na to. Najvažnije je da se slični ljudi pronađu i onda će sve biti skoro savršeno.
Najčistija je ljubav između deteta i roditelja. To je bezuslovna ljubav koju smo kao ljudska bića svi dobili na poklon. Tu nema nikada nikakvog ALI. Jednostavno, se voli.
Zato bi svet bio lepši kada bismo se mnogo više voleli (jer mnogo je zlobe i mržnje) i kada bismo pričali i savetovali samo o onome u šta se stvarno razumemo. Jer čovek nije stvoren da zna sve, tek ponešto. A i to nešto zna biti sasvim dovoljno kada se živi životom ispunjenim ljubavlju.
Lepo je imati razna interesovanja, poneki hobi... Ali to nas i dalje ne čini osobama koje sve znaju. To "pametovanje" nije ništa drugo do puka filozofija. To što su nam u današnje vreme putem interneta dostupne ogromne količine raznih informacija, ne čini nas ekspertima za svaku oblast koja nas interesuje. No, ljudi sve više daju sebi za pravo da znaju sve, a nisu ni svesni koliko ni sami sebe ne poznaju. Zato, fokusirajte se na stvari kojima se isključivo bavite u životu. Dobro razmislite pre nego nekog posavetujete, a kamo li kritikujete. Oslobodite se negativnih osećanja. Ne gledajte sa prezirom, nemojte biti ljubomorni i zlobni i nikako ne mrzite. Nije teško. Pokušajte bar.
Izgubiš se nekada u meni i budeš samo moj. Izgubim se i ja, pa tada ne budem svoja. I kada si svoj i kada sam svoja Mi smo celina koja je i tvoja i moja.
Kada se reči u odaje povuku Duše spajaju naša tela.
Ja svoja budem tvoja
A ti moj iako si svoj.
Ne tražiš od mene da budem samo tvoja Jer dobro znaš da moram biti i svoja. I ne očekujem da budeš samo moj Znam dobro i ja, da ti moraš biti i svoj.
Dugo, ali stvarno dugo traje - to pljuvanje na sve moguće načine, srpske prestonice. Toliko je iritantno da moram napisati neku reč o tome.
Godinama unazad pokušavam da shvatim (i nisam uspela) zašto je Beograd trn u oku mnogima, kako bi neki rekli - provincijalcima. I sama sam nekada živela u drugom gradu (u Vojvodini) i sećam se komentara odraslih kada vide BG tablice - beogradsko govno. Nama deci je to bilo smešno ali se nismo upuštali u polemisanje zašto tako kažu. Jer deca su tada bila DECA.
Ništa se ni do dana današnjeg nije izmenilo, čak je postalo mnogo gore. Sada nema tih benignih komentara, sada se čuje zloba koja da može, izjela bi vas, kroz monitor ili iskočivši iz dnevne štampe. Čemu tolika frka oko Beograda? U čemu je problem ljudi iz tih nekih (i to većih gradova Srbije) koji se trude da ocrne Beograd? Šta im je glavni grad skrivio? Zar u njemu ne živi pola Srbije, gledajući sa aspekta odakle su sve ljudi migrirali? Ja nemam i ne mogu sebi da dam adekvatno objašnjenje koje bi ih opravdalo u toj sočnoj zlobi. Iskreno, više i ne želim da ga tražim, jer je to prešlo granice tolerancije i normalnosti.
Kakve to komplekse ljudi imaju kada mogu da mrze grad (hej, grad) toliko? A i sami žive u svom lepom gradu...Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Čačku...(ovo su slučajni uzorci, ništa smišljeno)? Kako je uopšte nastala ta mržnja prema glavnom gradu Srbije? Jesu li vam je roditelji preneli pa ste nastavili zajedno da je "gajite"? Šta vama zapravo smeta u tom Beogradu? Nemojte reći ljudi, jer ćete onda sami sebi skočiti u usta. Već pomenuh, mnogo je ljudi sa strane došlo da se školuje i ostalo da živi u njemu. Naravno da je bilo i onih kojima ne odgovara brz tempo života, ali to je specifično za sve veće gradove. Takvi ljudi su se vratili u svoja mesta odakle su i došli...neki možda zbog posla u neka druga. Ako ćemo pričati o kulturnom životu, o ružnoj strani, sadržajima za decui mlade...opet ne vidim problem. Svaki grad ima i svoju lepu i onu drugu, ružnu stranu. I svako će prvo da priča o toj ružnoj strani. OK. Kako god. Ali ne zaboravite, niko nije pošteđen (na žalost) ružnih dešavanja, ma gde živeo.
Retko ću čuti da ljudi koji žive u Beogradu, pljuju i podsmevaju se onima iz Sombora, Kruševca, Leskovca, Pirota (opet sam nabrojala slučajne uzorke). A često, baš baš često to čujem i to u sočnom "pakovanju" kada se radi o Beogradu. I nemam opravdanja za sve vas koji se tako ponašate. Em je nezrelo, em bezobrazno, em neprimereno. Dovoljno sam rekla.
Jedino moje obrazloženje za sve koji se tako ponašaju, je - da imate velike komplekse velikog grada. A vi vidite šta ćete. Smešni ste takvi. A što se tiče vređanja (nekada i ličnog), razmislite malo...možda jednom naiđete na bezobrazniju osobu od vas, iz Beograda.
Od kako znam za sebe, muzika je
bila veoma važna i dosta prisutna u mom životu. Mada sam odrastala u porodici
gde su se slušale narodne i izvorne pesme, moji roditelji su slušali i nešto što nije bilo sa naših prostora. Sećam se...jednog dana dok je moja majka
kačila veš na žicu za sušenje, na radiju se čula pesma od grupe ABBA. Te zlatne 70-e godine... Pesma je bila jedna od mnogih njihovih hitova ali ja to nisam tada znala. Ja sam u tom trenutku bila srećna što čujem poznatu mi pesmu, jer kao da su je samo za i zbog mene
- emitovali. Kako sam samo bila ushićena, dok sam je pevušila (a tada nisam znala
engleski). Valjda sam, slušajući je često, neke reči nesvesno naučila napamet.
I nije bilo važno što ništa nisam razumela, pesma me je nosila, dizala...a ja
sam se zadovoljno vrtela oko stuba za veš.
Godine su prolazile, ja sam
izgrađivala svoj muzički ukus, koji se dosta razlikovao od ukusa mojih
roditelja. Nisu oni ni hteli (a ni mogli) da
utiču na njega. Postajala sam zrelija, učila sam taj famozni engleski jezik,
sama - kod kuće (jer sam u školi učila neka druga dva koja sad jako malo znam).
Slušala sam muziku, gledala filmove, kupila rečnik i kao đak početnik, krenula
od starta, sa kućnim časovima. Na svu sreću imam brata koji ga
je dobio u školi kao prvi strani jezik. Tako je počelo...
Moja glad za poznavanjem
engleskog jezika, bivala je sve veća..počela sam da prepisujem tekstove meni
dragih pesama, pa sam uz pomoć rečnika - prevodila. Uvidela sam da čist, sirovi
prevod, nije baš romantičan u nekoj divnoj pesmi i shvatila da se ne može sve
bukvalno prevesti.
Kažu, samo zaljubljena osoba može
pisati stihove koji imaju veliku težinu, i da samo ta težina ostavlja na čitaoca (ili slušaoca) dubok trag. Nije baš tako, ali, istina je da sam napisala punu svesku pesmica u
zaljubljnim fazama. Mada, i kada nisam volela, ja sam nešto
pisala i to se nekako ustalilo. Tako sam, ako se to može grubo reći, utrenirala
sebe. Nastavila sam sa piskaranjem, a talenat ili dar sam nasledila od mame.
Jednog dana sam se osmelila, pa
sam spojila svoje dve ljubavi, muziku i pisanje. Bojažljivo sam napisala jednu
strofu pesme i prevela je na engleski. Ali, nije bilo rime. Htela sam da to
zvuči dobro i za uši ali i kad se prevede da ima nekog smisla. Kasnije, moja najveća
inspiracija su bile pesme Celine Dion. Učila sam čitajuci i naravno slušajući
njene pesme. I tako sam posle nekog vremena, uspela da napišem pesmicu koja je
dobro "izgledala". I mnogo sam bila ponosna na sebe. Shvatila sam da je to mnogo teže nego pisati priču. Bar je meni tada to tako delovalo.
Danas, kada se osvrnem, vidim da
je podjednako lako napisatii i jedno i drugo. Kažem lako, jer kada nešto pišem,
ja unosim i dajem sebe totalno. Ako ne “osećam” to sto pišem, to je znak da ne
treba tada ni da pišem.
Tako sam došla do druge sveske u
kojoj su se nizale priče koje su nekada izgledale kao da vodim dnevnik, a
nekada nešto ni nalik tome. Preslikavala sam neka svoja zapažanja,
davala dugine boje tom belom papiru u svesci. Bilo je raznih osećanja i
dešavanja koja su ostala zabeležena u njoj. Mnogo ljudi, mnogo mojih
emocija je tamo. A pisala sam kao da ću to sa nekim podeliti, kao da će to jos neko čitati – a nije. To je ipak bila moja intima, niko nije imao
pristup kako toj, tako ni svesci sa stihovima. Obe su bile na skrovitom mestu.
Daleko od svih očiju.
Odrastajući, menjali smo se, kako
ja tako i moj stil pisanja. Godine su me učinile zrelijom osobom, ali su sa sobom
donele kako lepe tako i ružne a ponekad i tužne trenutke. Često sam beležila,
sve te već jednom preživljene situacije. I svaki put kada bih čitala to što
sam napisala, ja sam to doživljavala ponovo. Šta više, bivalo je tako stvarno.
Internet je dosta pozitivnog uneo
u moj život. Naravno, u svakom dobru ima i malo zla, ali ja sam ipak
dosta pozitivnijeg osetila. Chat, mail, povezivanje preko raznih društvenih
mreža…sve je to uticalo na razvoj mene kao ličnosti. Dosta vremena
sam provodila u ćaskanju, kako sa našim, tako i sa ljudima iz drugih
država – naravno, na engleskom jeziku koji sam u međuvremenu dosta dobro
savladala. Sva ta četovanja su bila i od koristi, nisu samo bila zabavna.
Svaki put sam naučila da li sam nešto ispravno napisala. I dan danas učim…
Pričala sam i pisala sa ljudima bez obzira na raspoloženje…slušala njihove a oni moju priču. Razmenjivali smo iskustva, nadmudrivali se, šalili se. Bilo je situacija kada sam u razgovor ulazila neraspoložena, no uz priču bih izašla rasterećena (ili bar ne
tužna). Da, priča (u ovom slucaju chat) dosta su mi pomagali u raznim mojih
neveselim trenucima. Kao da sam pisajući sa nekim, delila taj svoj neki teret
na pola. Neki ljudi su u meni budili taj nagon za pisanjem, inspirisali me.
HVALA IM. Mislim da ne znaju baš svi da su "krivci". Nešto kasnije su mi se "desili" Facebook i Twitter koji su mi ponekad bili omiljeni “izlasci u grad” gde sam se jako dobro provodila. I kao vrhunac svega, napravila sam svoj BLOG… Sve sam sama (kao pravi amater) odradila jer danas to nije tako teško.
I nije
bitno da li mudrujem (što većina ne preferira) ili se šalim - ja
“ludujem” sa svojim mislima, poneku podelim sa ostalima i sebe napunim
pozitivnom energijom. I nije bitno da
li sam napisala jednu ili sto jednu rečenicu, makar to pročitala još samo jedna osoba. A znam da hoće…jer svako
slovo svog čitaoca ima. Kao i ova ovde… I ovaj post nije ni morao ugledati svetlost dana - ja bih se svakako osećala ispunjeno.
Ako ste po prvi put na blogu "škrabotine" - dobro mi došli. Neki tekstovi su preuzeti sa drugih sajtova ali su takođe moje "vlasništvo".
...dedicated to my mother...up there with the angels...
Normalan. Ko je to danas uspeo ostati? Ne mislim u bukvalnom smislu...znate već. Svaki dan imamo nekoliko stresića koji se talože i talože. I jednog dana kada narastu kao u možda već zaboravljenoj reklami - Di-Go kvasac, dostignu svoj vrhunac, onda to postaje opasno po naš organizam. Od tog trenutka mi imamo bombu u telu...neko u želucu, neko u grudima a mi ostali u glavi. Iskreno, ne znam šta je gora opcija. Sve su opasne i razdiru do srži.
Konstantno stresirani organizam emituje veoma loše vibracije. Negativnost - level high. Fali trunčica do eksplozije. Neki uspeju da otresu sa sebe tu negativnost ali samo na trenutke, onoliko koliko je potrebno da ne prsnu u jednom danu. A sutra ga opet vrate na isti nivo. I tako u nedogled.
Dostupnost interneta, samim tim i raznih tekstova, saveta i tzv.saveta možda može pomoći. Zavisi sve u kom stadijumu se nalazite, da li možete sebi da pomognete i koliko ste duboko zaglibili i prigrlili sve te negativnosti iz svih vaših okruženja (privatnih, poslovnih). Ne verujem da neko svesno ne želi sebi da pomogne. U tom slučaju treba potražiti stručnu pomoć ali mnogi beže od toga.
Mnogo je saveta po pitanju stresa ali koji su pravi, za vas. Nismo svi od istog materijala "napravljeni" - složićete se. Uvek ima pametnjakovića koji će vam se čuditi kako to ne možete da eliminišete ili njima to ne može da se desi i slično. No, ne treba takvim ljudima zameriti jer i oni sami nekada podlegnu istom tom stresu. Ako radite neki posao koji je vezan za "deadline" (rok), ako radite na normu a u današnje vreme ako imate nervozne i nesposobne šefove pa svoje frustracije iz pomenutih razloga raspršuju po okruzenju i samim tim, stresiraju upravo na vas, naravno da ste u rizičnoj kategoriji. Verovatno se neki opet neće složiti sa mojim izlaganjem, ali ako ste do sada pročitali bar neki post na mom blogu, shatili ste da ja ništa ne generalizujem. Tako je i ovog puta. Samo navodim primere koji nas okružuju za koje ne mora da znači da su vas negde u životu "sapleli".
Život je čudo, jedna avantura koja nam je data na poklon. No, neće uvek biti zanimljiva, niko nam to nije ni rekao (obećao) niti nam je tako rođenjem predodređeno. Moramo se truditi da ga živimo život što bolje znamo iako će neki uvek ići linijom manjeg otpora. Mnogi će nas i kočiti u našim namerama, željama i ciljevima. Opet dolazimo na ono da nismo svi isti (Bogu hvala) ali kroz neke situacije koje nam i ne idu "na ruku" naučićemo kakav život može sve biti. U međuvremenu se potrudimo da postavimo nekakvu "izolaciju" oko sebe jer ako se ni malo ne zaštitimo, završićemo kao "Erik pod stresom" a to nas dalje vodi samo u jednom smeru - bolest. Onog trenutka kada osetite da vam igra vena u slepoočnici, to vam organizam šalje signal da ste "debelo" pod stresom i da je vreme da preduzmete neke mere po pitanju pomenutog. Akutno može brzo preći u hronično a onda može biti kasno. Razbolećete se.
I nisam ja sad izmislila "rupu na saksiji" pišući ovo što već svi znamo. Nemam nameru da izigravam ni psihologa a kamo li psihijatra jer nisam ništa od ta dva. Ja sam samo ljudsko biće koje je izloženo dnevnim stresovima kao i mnogi drugi.
Napisah ovo jer sam skoro sebe poistivetila sa "Stressed Eric" a ne želim da mi se to ponovi. Neću da budem "Erica" pod stresom.
Ko kaže da ne plače, laže. Samo ne želi da se zna ponekad ni da prizna samom sebi. Ponos tu ispliva na površinu mada ne vidim razlog tome. Citiraću: "Suze su OK". Mada, generalno nisu, jer obično oslikavaju tugu, osim onih radosnica. Ali, plakati je i u redu jer kroz suze izbacimo sve ono što nam je nanelo neku vrstu boli i tuge...tereta, kojeg se treba osoboditi. Zato je dobro a i zdravo plakati. Ne treba suze čuvati, nisu biseri.
Retko, bilo ko od nas plače pred širim auditorijumom. Obično se ili osamimo ili to radimo u prisustvu nekih veoma prisnih ljudi. A kada se osamimo, to bude na nekim skrivenim mestima, samo našim...za našu tugu i naše suze.
Toše je imao "Sobu za tugu". A šta vi imate? Koje je vaše mesto za plakanje? Gde vi tugujete? Postoji li posebno mesto za koje niko ne zna, gde pustite suze da vam poteku niz lice?
Mene je danas uslužila jedna klupa. Cela mi je bila na raspolaganju. Hvala joj. Nisam ni znala da baš ona može biti to mesto. Falila mi je samo jedna pesma.
Možda baš ova...
Volela bih da su moji inicijali u naslovu tema ovog posta ali nisu. Lakše bi mi bilo da pišem i o sebi (mada to baš ne volim) nego o MS-u.
Znamo se tri decenije moja B. i ja. Prošle smo mnogo lepih i ružnih trenutaka u životu koji je bio i "čupav i dlakav"...obema. Ne živimo više u istom gradu ali smo i dalje prisutne jedna drugoj u našim životima. Tako funkcioniše naše prijateljstvo. Jer, samo takvo, jeste pravo. Drugačije ne podvodim pod taj izraz.
Pre mesec dana u jednom telefonskom razgovoru, reče mi da nije dobro. Čula sam joj i po glasu, ali nisam mogla pretpostaviti tog trenutka težinu tih njenih reči. Dok mi je "pravila uvod" i dalje nisam naslućuvala šta je "po sredi". A onda je rekla - imam Multipla-sklerozu. Zanemela sam. Kada sam uspela da progovorim, glas je počeo da mi drhti ali sam nekako uspela da se suzdržim da ne zaplačem. Ne sećam se šta sam joj rekla dok mi se želudac uvrtao. A ona, ona je to izgovorila tako hladnokrvno, kao da mi je saopštila da ima upalu grla.
Moja B. je inače uvek bila hrabra žena koja je koračala kroz život preko trnja kao da je najsitniji pesak. Borac koji se nikada ne predaje. Zato mi je na neki način bila idol a i uzor dok sam bila baš mlada.
Nastavila je podrobno da mi priča o ispitivanjima i konačno uspostavljenoj dijagnozi...a meni i dalje knedla u grlu. Znam ja šta je MS, ali u globalu. I dok je ona pričala a ja slušala u glavi mi je nastala praznina - šta da joj kažem, šta da je pitam. Shvatila sam da ja zapravo o toj bolesti znam jako malo. Naravno da mi je čuveno i standardno pitanje KAKO, bilo na vrh jezika ali nisam ga izgovorila naglas. To je više bio njen monolog sa tek ponekom mojom upadicom. Svojom smirenošću uspela je i mene da smiri. Trgla sam se i naredila sebi da ne smem da klonem bar dok pričamo. Primetila je ona to, jer njoj ništa nikada nije moglo da promakne. Ali, pravile smo se obe da je sve pod kontrolom. Glas mi se vratio u normalu pa sam mogla da se uključim u razgovor. Odgovarala mi je na moja pitanja i tako upoznavala sa bolešću o kojoj nije ni sanjala da će je strefiti.
I dalje sam bila u šoku ali mi je bilo drago što je u njenom glasu bilo želje za normalnim životom. Ali to više nije moguće. Moraće se privići na novi režim života i to ne samo ona, već i njena porodica i svi u njenom bližem okruženju. Živeće jedan potpuno drugačiji život, neki nov, koji sa sobom nosi niz neizvesnosti i teškoća jer je bolest takva. Vremenom će stanje da se pogoršava jer je kod nje dijagnostifikovan primarno progresivni oblik.
Danima čitam o toj bolesti, o načinu ishrane, terapijama... I danima mi se to čini tako dalekim. Kao da čitam onako, informativno. A nije tako. Samo sam bežala od istine, od priznanja sebi da je moja prijateljica bolesna od multipla skleroze.
Živiš ludo, brzo i misliš da je ceo svet tvoj. Ali "ne jede se sve što leti". No, ti guraš dalje po sistemu (ne znam di teram) i tako dođeš u neke ozbiljne godine kada bi trebao da se uozbiljiš. Društvo ti nameće neke šablone a ti ih (ne)svesno prihvataš. Možda iz straha a možda i zbog godina u koje si zašao. I onda upadaš u nove "obaveze" za koje nisi znao da će biti baš takve. Tvoj duh se bori, jer se osećaš zarobljenim i ti si kao vezan lancima. A nikako to ne trpiš. No, moraš. Sukobiš se sa samim sobom, pokušavaš sebe da ubediš da ćeš lako sa svim da izađeš na kraj. Ali ništa od toga ne ide po tvom planu. Vremenom, mali problemi (gurani pod tepih) postaju veći, i tek njih ne možeš da rešiš. Jer da si mogao, u startu bi to uradio dok su bili u povoju. Od bezbrižne osobe koja je živela dan za dan, spokojno, bez problema, pretvaraš se u osobu koja vodi bitku sama sa sobom, osobu sa velikim bremenom. Hvata te panika jer više ne znaš odakle da počneš ne bi li počeo da rešavaš probleme. Tempo života i ljudi prisutni u tvom životu ti ni malo ne idu "na ruku". Šta više, otežavaju ti. Ti nastavljaš borbu, mučiš se ali se ne predaješ. Koprcaš se, želiš da povratiš snagu koju si nekada imao, što emotivnu, što fizičku. Ali način razmišljanja koji je doveo i do nekih dela ti više to ne dozvoljavaju. Pijavice oko tebe vrebaju, loše procene, rizici, razni gubici se umnožavaju. Nekada se praviš da ne postoje, tako ti je lakše. I znaš da zavaravaš sebe ali i dalje ideš tom trnovitom stazom. Jer, kao ima sve to smisla. Kao... A u dubini duše znaš kada si pogrešio i zašto si nastavio da grešiš i da sada plaćaš danak svemu tome. Moglo je sve biti drugačije da si ti sam bio drugačiji, ali onda kada si prihvatio bilo kakve šablone u životu i postao njihov rob ti si potpisao sebi presudu, onu najgoru. Vrtiš se u začaranom krugu, jer ne želiš pomoć od drugih zbog nekakvog glupavog ponosa. Vreme prolazi, ti si izgubljen u svemiru i pitaš se i pitaš...
Nema koristi od toga. Jedino što za sebe možeš uraditi je da neke stvari presečeš, druge da postaviš na pravo mesto, a uzde uzmeš u svoje ruke i doneseš radikalne odluke. I najvažnije od svega, da istraješ u tome. Da bi to uradio, moraš čvrsto stajati na zemlji, sa puno energije, i rezultat ćeš postići. Teško je, ali sam si sebi napravio život takvim. Ako si napravio od njega haos, sam taj haos moraš i da središ (počistiš). Neće niko drugi doći i zamahnuti nekakvim čarobnim štapićem i sve odneti od tebe, kao u bajci. Ako si karakter, uspećeš. I ako dovoljno želiš... da ostatak života provedeš u svom ličnom uređenom sistemu. - See more at: http://blogmagazin.rs/profil/?strana=objave
