Cryin'

Ko kaže da ne plače, laže. Samo ne želi da se zna ponekad ni da prizna samom sebi. Ponos tu ispliva na površinu mada ne vidim razlog tome. Citiraću: "Suze su OK". Mada, generalno nisu, jer obično oslikavaju tugu, osim onih radosnica. Ali, plakati je i u redu jer kroz suze izbacimo sve ono što nam je nanelo neku vrstu boli i tuge...tereta, kojeg se treba osoboditi. Zato je dobro a i zdravo plakati. Ne treba suze čuvati, nisu biseri.
Retko, bilo ko od nas plače pred širim auditorijumom. Obično se ili osamimo ili to radimo u prisustvu nekih veoma prisnih ljudi. A kada se osamimo, to bude na nekim skrivenim mestima, samo našim...za našu tugu i naše suze.
Toše je imao "Sobu za tugu". A šta vi imate? Koje je vaše mesto za plakanje? Gde vi tugujete? Postoji li posebno mesto za koje niko ne zna, gde pustite suze da vam poteku niz lice?
Mene je danas uslužila jedna klupa. Cela mi je bila na raspolaganju. Hvala joj. Nisam ni znala da baš ona može biti to mesto. Falila mi je samo jedna pesma.
Možda baš ova...

 

MS

Volela bih da su moji inicijali u naslovu tema ovog posta ali nisu. Lakše bi mi bilo da pišem i o sebi (mada to baš ne volim) nego o MS-u.

Znamo se tri decenije moja B. i ja. Prošle smo mnogo lepih i ružnih trenutaka u životu koji je bio i "čupav i dlakav"...obema. Ne živimo više u istom gradu ali smo i dalje prisutne jedna drugoj u našim životima. Tako funkcioniše naše prijateljstvo. Jer, samo takvo, jeste pravo. Drugačije ne podvodim pod taj izraz.

Pre mesec dana u jednom telefonskom razgovoru, reče mi da nije dobro. Čula sam joj i po glasu, ali nisam mogla pretpostaviti tog trenutka težinu tih njenih reči. Dok mi je "pravila uvod" i dalje nisam naslućuvala šta je "po sredi". A onda je rekla - imam Multipla-sklerozu. Zanemela sam. Kada sam uspela da progovorim, glas je počeo da mi drhti ali sam nekako uspela da se suzdržim da ne zaplačem. Ne sećam se šta sam joj rekla dok mi se želudac uvrtao. A ona, ona je to izgovorila tako hladnokrvno, kao da mi je saopštila da ima upalu grla.

Moja B. je inače uvek bila hrabra žena koja je koračala kroz život preko trnja kao da je najsitniji pesak. Borac koji se nikada ne predaje. Zato mi je na neki način bila idol a i uzor dok sam bila baš mlada.

Nastavila je podrobno da mi priča o ispitivanjima i konačno uspostavljenoj dijagnozi...a meni i dalje knedla u grlu. Znam ja šta je MS, ali u globalu. I dok je ona pričala a ja slušala u glavi mi je nastala praznina - šta da joj kažem, šta da je pitam. Shvatila sam da ja zapravo o toj bolesti znam jako malo. Naravno da mi je čuveno i standardno pitanje KAKO, bilo na vrh jezika ali nisam ga izgovorila naglas. To je više bio njen monolog sa tek ponekom mojom upadicom. Svojom smirenošću uspela je i mene da smiri. Trgla sam se i naredila sebi da ne smem da klonem bar dok pričamo. Primetila je ona to, jer njoj ništa nikada nije moglo da promakne. Ali, pravile smo se obe da je sve pod kontrolom. Glas mi se vratio u normalu pa sam mogla da se uključim u razgovor. Odgovarala mi je na moja pitanja i tako upoznavala sa bolešću o kojoj nije ni sanjala da će je strefiti.

I dalje sam bila u šoku ali mi je bilo drago što je u njenom glasu bilo želje za normalnim životom. Ali to više nije moguće. Moraće se privići na novi režim života i to ne samo ona, već i njena porodica i svi u njenom bližem okruženju. Živeće jedan potpuno drugačiji život, neki nov, koji sa sobom nosi niz neizvesnosti i teškoća jer je bolest takva. Vremenom će stanje da se pogoršava jer je kod nje dijagnostifikovan primarno progresivni oblik.

Danima čitam o toj bolesti, o načinu ishrane, terapijama... I danima mi se to čini tako dalekim. Kao da čitam onako, informativno. A nije tako. Samo sam bežala od istine, od priznanja sebi da je moja prijateljica bolesna od multipla skleroze.

Plačem...ali se pitam: kako je njoj?

https://sr.wikipedia.org/wiki/Multipla_skleroza#Patofiziologija


Tekst preuzet u originalu - See more at: http://blogmagazin.rs/o-drugima/ms/#sthash.k38Aeuvt.dpuf