Da li je nebo granica, kao što obično znamo nekada i sami reći? Da li je tu kraj ili početak nečeg nama još uvek nedokučivog? I zašto se uopšte kaže za nekog ko napusti ovozemaljski život, da je otišao na nebo?
Ponekad deluje tako zastrašujuće, kad nebo prekriju tamni oblaci koji kao da nam prete. Iz dečije perspektive to ne izgleda ni malo prijateljski, štaviše. Čak i kada odrastemo, ta granica, taj neki kraj ovog našeg sveta, izgleda kao neka ptica zloslutnica, kada je mračan i tamnih boja. Setimo se prošlogodišnjih poplava, kada su nebom krstarili oblaci koji su izlili mnogo vode iz sebe. Mesecima su mnogi posle toga bili u strahu - samo da ne padne kiša (čim bi se nebo zacrnilo).
Ali nije uvek tako. Držim se one "Sve je u oku posmatrača" i mnogo je istine u tome. Ne gledamo svi istim očima. Tačnije, ne doživljavamo na isti način, iste stvari. I nije svaki oblak taj što će doneti nevolje sa sobom. No, sve to ima svoju dobru i lošu stranu. Poimanje istog neba sa istim oblacima može proizvesti totalno dve različite priče - u potpunosti.
Uzmimo za primer ovu fotografiji, koju sam "pozajmila" od Siniše Leković - na prvi pogled je baš mračna i od onih koje u vama ne bude toplinu, ali ona je mene baš na taj prvi pogled fascinirala. Jer, toliko je reči u njoj skrivenih (kao tajna) da bih mogla satima u nju da piljim i da žalim što taj prizor nisam i sama doživela. Gledam tu magičnost nebesku, to poigravanje oblaka na nebeskom svodu. Ta svetlost koja je uspela da se probije kroz "namrgođene" oblake izgleda kao svetlo na kraju tunela (bar tog trenutka kada je ovekovečen taj prizor). Gledam u sliku u svom tom njenom tamnom plavetnilu - ona u meni budi neki lep osećaj. Kao da se otvara neki prozor iza kojeg počinje neki drugi svet. Gledam je i kao da me zove, da zakoračim u njega...
Hvala Siniši ( ) što mnoge fotografije deli sa ostalima na društvenim mrežama.
