Život posle nje

Dve godine već...NEDOSTAJE. I nedostajaće dok i ja postojim.

Nekada su dani tako dugi bez nje, njenog prisustva...njenog glasa, njenog dodira, čak i kritike. Suvišno je reći, bez njene ljubavi. Dve duge godine u kojoj su se listali dani, nedelje i meseci. U početku su dani bez nje bili tako jednolično prazni. Pretvarali su se u nedelje koje nisu bile ništa drugačije.
Nema ništa gore od otupelosti. Ne osećaš ništa i živiš kao robot. Nedelje su se nanizale u mesece koji su za nijansu bili bolji od proteklih dana. Pokušavala sam da se otrgnem od stanja u kojem sam bila. Sve je i dalje bilo kao na traci osim bola koji je malo utihno. A tuga - neopisiva. I opet ću ponoviti da je ona VREME LEČI SVE, najveća glupost ikada izrečena. Vreme ne leči - samo te nauči da živiš bez nekog koga si i ko je tebe neizmerno i bezuslovno voleo.
Eto i danas posle dve godine to tvrdim. Čovek je velika životinja, nekada veća i od nje same. Svašta može da izdrži, jer se priroda za to postarala. Ostanu rane koje nikad ne zacele, ali sam naučila sa njima da živim.
Sećanja su ta koja me dižu i daju snage za dalje, za život. Jer da nije bilo nje koja me je rodila ne bi bilo ni mene. I upravo zbog nje, ja živim i dišem jer joj to dugujem. Jer pola nje i dalje živi u meni. Ona, moja MAJKA, danas živi kroz mene.
Meni ostaje da budem zahvalna što me je baš ona rodila, odgajila, vaspitala, usmerila i dala ovaj skroman talenat za pisanje.
Život se nekada promeni za 360 stepeni i u trenutku (koji zna da traje) se ne znate snaći. Važno je samo da se ne predate.
Sa posvetom, mojoj MAMI.

Biti dobar

Budi fin. Budi vaspitan. Budi kulturan. Budi susretljiv. Budi saosećajan. Budi DOBAR. Kome? Sebi ili drugima? Zapravo, to bi trebalo da ide jedno s drugim ali nije obavezno. No, teško je to ponekad razdvojiti. I kako? Ja to ne znam i ne umem! A nekima to baš dobro ide. Dobri su samo sebi.

Živimo u veoma sirovom i surovom svetu. A ko taj svet čini? Ljudi. I upravo zbog tih ljudi koji nisu ništa od nabrojanog - kome ćemo biti dobri ako ne bar sami sebi. Gde god se okreneš, neka pakost, jer ona davnašnja ljubomora koja je bila benigna, je tako passe. Danas je IN biti zloban do koske, toliko povrediti nekog psihički da oseti i fizičku bol. Mislite da je to nemoguće ili smešno? Nije. Opet, ti isti ljudi koji su sve samo ne dobri, su u stanju mnogo da vas  povrede. Da li im treba dozvoliti da se njihova žuč izliva po nama? Ne treba. Ali, lako je to reći, lako je savetovati. Teško je to sprovesti u praksi. Ali nije nemoguće. Ono što je potrebno je da budete jaka i stabilna ličnost i da ne dozvolite nikogovićima i usputnim prolaznicima kroz vaš život, da vas dotaknu. A ako se pak i desi taj jadan pokušaj besramnih ljudi, otresite ih sa sebe. I to tako glasno, da se čuje kada padnu. E onda ih zgazite. Normalno, sve ovo govorim figurativno da neko ne pomisli da se radi o nekakvom fizičkom razračunavanju. Znači, verbalno ih "uništite".

Znam neke ljude koji su nekada bili dobri. Bili. Da, u prošlosti. I sad više to nisu. Lomio ih život - kažu, a i nema nikakve vajde od dobrote. OK. Svako ima pravo da (ne)bude dobar. Niko nije potpisao nikakav ugovor i obavezao se. Ali kuda to vodi? Šta će biti ako jednom svi prestanemo biti dobri? Na šta će da liči ovaj svet? Inače u poslednjih nekoliko godina postajemo (generalno) sve lošiji - gledano i na uzrast i pol i status. Nema više pravila. Grabimo punim gasom. Takmičenje odavno traje. Ne znam više ni kada je počelo. Ponekad je toliko "igrača" u igri da ne znaš ni ko ti je sve "protivnik" niti koliko ih je u isto vreme. Trend, kažu. Ne slažem se sa tim nikako. Biti loš je stvar izbora kao i većina ostalih stvari. I krivica jeste pojedinačna, ali inicijalna kapisla i nekada čak i odgovornost je na mnogima. No, TI si uvek taj koji je u datom trenutku sebi "presudio" da ne bude dobar čovek. TI si taj koji se hvata u kolo sa "đavolima". TI si taj koji misli da će, ako budeš loš, stvari biti bolje po tebe. Jer, neka luda vremena su, pa kao imaš izgovor. OK, imaš pravo da razmišljaš i na taj način.

No, to ne znači da si u pravu. Samo tražiš opravdanje za svoje loše postupke i naravno, uvek je neko drugi kriv za tvoj izbor - jer "naterali" su te. Ne vidiš dalje od svog nosa, a možda i ne želiš, jer ti je tako lakše. Imaš taj neki štit, ponašajući se kako ne doliči i ne razmišljaš da će jednom da ti se olupa o glavu. Tako zanesen i ogrezao u lošim stvarima koje radiš i ne možeš drugačije. Teško ćeš se vratiti u neke dobre vode, jer za to je potrebna svest. Ne kažu tek tako za nekog "nije svestan svoje nesvesti". Zna se šta se misli kad se tako kaže. Uostalom, kako nesvestan može i biti svestan?  Mislim da neki mogu ali da ne žele. I to je za mene bar, još gore. Jer kada svesno činiš loše stvari, smišljeno, ti si loš čovek koji neće a može isto tako da čini i dobre. Eto, opet stvar opredeljenja. No, kako očekuješ da drugi budu dobri prema tebi kada sam to nisi? Zamisli se ponekad...ako ništa drugo.

Nadam se da će ova luda vremena jednim proći i da će neki staviti prst na čelo, sesti i porazgovarati sa sobom i promeniti se na bolje. Nadam se. A do tada, ja ću se truditi da budem još bolji čovek jer drugačije ne mogu i ne želim.