Skupljala se godinama. Sad je već baš gusta.
Gledajući kroz nju, nazirem obrise ljudi koje sam nekada poznavala. Ne vidim ih dobro, ne čujem. Ponekih, tamo negde, dokle moj pogled doseže i dokle moje uši čuju a duša oseća - nema više. Progutala ih je. Odvela nekim drugim putem. Ne pomože ni gledanje kroz trepavice, te sitne prozorčiće. Ni redovna higijena ušiju. Nije do toga. Samo duša daje signale, ali guši se i ona.
Možda se ponovo sretnemo, negde...nekad, na nekom novom mestu gde je nema. Možda. A ako se i sretnemo to više nećemo biti oni MI koji smo se nekada dobro poznavali, družili. Bićemo slučajni prolaznici kojima je život (slučajno ili namerno) opet ukrstio puteve. Učiniće nam se da čujemo poznat glas, vidimo poznato lice. Odmahnućemo glavom i nastavićemo svako svojim putem. Ali duše će šaputati da smo se sreli, samo to ćemo biti neki novi MI. Bićemo stranci.
Sve je to zbog nje, koja nas dugo guši i ne dozvoljava nam da vidimo dalje od nosa. Zbog ponosa, bede u duši, neumeća, neznanja, oholosti a možda čak i banalnosti. Ona je kriva.
MAGLA (u nama).
