Kažu, da zaljubljena osoba nije svoja. Ima u tome istine. Ali ja bih to definisala malo drugačije - nije SAMO svoja. Ona je jednim delom postala i NEČIJA. Duša osobe koja voli se stopila sa dušom druge osobe, kao da su sijamski blizanci. Tako "uparene" one dišu kao jedna. Prepliću se, sapliću se jedna o drugu, zapetljavaju se, umotavaju se. Svezuju se se kao mornarski čvor. Tako stopljene, prave jednu harmoniju. Odjednom je čitav svet drugačiji. Na sve gledate nekim drugim očima, kao da imate naočari sa duginim bojama. Čujete samo umilne zvuke, note koje klize svuda po telu, kroz krvotok. U stomaku, roj leptira koji lepršavo golicaju i dižu vas na oblake. Na licu vam titra osmeh a oči vam sijaju ljubavnim sjajem - cakle, kao šareni stakleni klikeri. A tek glas, on je skoro pa najveća izdajica. Cvrkućete kao slavuj, čak i ako ste anti sluhista. I sve je to samo iz jednog jedinog razloga - zato što VOLITE.
