Ja sam zavisnik...ovisnik...whatever. Meni je svejedno koju reč ću izgovoriti, napisati, značenje je isto. Možda se neki neće složiti sa ovim iskazom, ali i to je normalno. Po pitanju pomenute reči, ponavljam, meni je svejedno. Kako sam odrasla u multi etnickoj sredini, obe reči su mi "domaće" i podjednako ih koristim. Nikada nisam razmišljala kada izgovaram bilo koju od njih da li ispravno tako reći.
By the way, I*m addicted...ali ne pojasnih čega...o čemu. To i jeste poenta ovog posta.
Živimo mnogo drugačije u poslednjih par godina, nezdravo, brzo i iz tog razloga nam mnogo stvari promakne. A posledice toga su ponekad nenadoknadive. Iz dana u dan, počinju da mi nedostaju mnoge stvari iz mog, ne tako davno prošlog zivota. Zato mi se i nameće pitanje - jesam li postala zavisnik o nekim stvarima, ljudima?
Zato što živimo brzo, sve manje vremena imamo za druge osobe, manje ili više nam drage. Sve je manje žive komunikacije, a ja sam ovisnik o istoj. Zavisnik sam tih reči koje se pretaču u rečenice i priče... Ovisnik sam tih lepih, duhovitih, filozofskih razgovora. Toga je sve manje, a mene to izjeda.
I klima se u poslednjih par godina mnogo promenila, pa nekada jesen liči na proleće i obratno. U doba mog detinjstva znala sam tačno kada počinje koje godišnje doba i dokle je koje trajalo. Te granice su se ispomerale, i više nije kao pre. Nedostaje mi miris poljskog cveća u proleće, nedostaju mi letnji topli pljuskovi, jesenje lišće i beli sneg u zimu. Ovisnik sam o sva četiri godišnja doba, ali baš onakvima kakva su nekada bila i kakva treba da su.
Razvojem tehnike, tehnologije itd...svi smo se modernizovali. Komuniciramo preko društvenih mreža iz svojih kancelarija, soba. Družimo se jako malo, zatvaramo se u svoj svet koji smo napravili za sebe i u koji ponekad pustimo nekoga. A ja sam ovisnik o dobrim ljudima sa kojima mogu da radim mnogo toga. I da ćutim, ali u društvu. Mnogo toga mi nedostaje iz ne tako davno prošlog vremena. Zavisim od tih nekih malih stvari a ipak velikih stvari.
Apsitniram. A ne znam mogu li šta promeniti. Sebe mogu, to i radim. Usaglašavam se, poboljšavam, širim vidike. Ali druge ne mogu menjati. Kako ljude, tako ni okolnosti, ni vremenske prilike.
Žao mi je što više ne vidim crteže sa kredom iscrtane na betonu u naselju. Deca se više ne igraju kao pre, i ona su nabila svoje glavice u računare. A uživala sam gledajući ih kako se igraju raznih dečijih igara: žmurke, školice, lastiša. Gde je sve to nestalo? Moja duša je ovisnik i toga...ali apstiniram.
Zavisnik sam o tom osmehu koji pokazuje bele zube, koji nam govori da je osobi koja nam je uputila osmeh, drago što nas vidi. Tako je retko to danas videti, a još ređe osetiti da je iskreno.
Ja sam ovisnik o tim malim stvarima, koje se čine velikim i nedostižnim jer ih je neko zanemario i učinio da izgledaju nedostižne. A nije tako. Priznajem, ovisnik sam o nekom lepom, zapravo mnogo lepšem a mnogo jednostavnijem životu, koji više ne postoji. Ja ga uporno tražim, gledam, osvrćem se na sve strane, ali nikako da ga ponovo pronađem.
Da, ja sam zavisnik...I apstiniram.
No comments:
Post a Comment