Svako mesto ima svojih draži i čari, svako ponaosob daje tu neku energiju i mi je nesvesno uzimamo kao poklon, samo ako znamo da je osetimo i primimo. I nije bitna ta neka ljuštura, ta spošljasnost koju primetimo jer ona može da bude varka. To je nešto što je lepo samo očima, a ne celom tvom biću. Oči gledaju i traže ono što im prija, samo njima, a duša oseća i za to joj nisu potrebne oči. U tome i jeste razlika.
U više navrata sam pročitala u romanima kako su se pisci zaljubljivali u mesta koja su obilazili, a neki su toliko bili opčininjeni, da bi odlučili da se na istom i nastane. Sada razumem taj osećaj, ako tako mogu da kažem jer se upravo i meni to desilo. Da, baš tako – zaljubila sam se u ostrvo Krf još iz daljine, sa mora dok sam mu se približavala, gledajući ga sa trajekta. Kupilo me je, a da toga nisam ni bila svesna u tom trenutku. Već sledećeg je bilo kasno jer me je osećaj “divnoće” toliko obuzeo da je prosto bilo nemoguće da se i otrgnem istom. Osetila sam kako me je prigrlilo uz sebe kao nekog koga dugo čekaš i kada ti se najzad vrati ti ne želiš da ga pustiš iz zagrljaja.
Možda će nekima ovaj moj osećaj da deluje čudno, ali i ne očekujem da me svi razumeju. Pokušaću biranim rečima da približim moje unutrašnje bure… a vi zamislite da pričam o drugoj osobi. I nije poenta razlog zašto se to desilo, već način na koji se to desilo. Znam, i dalje vam “zvuči” bajkovito ili možda i smešno. No, ne marim ja… možete se i smejati, mada nije lepo, ali kako god.
Ovaj feeling koji me je obuzeo ne mogu porediti ni sa čim, a iskreno, veoma je dragocen jer je ispunio celo moje biće. Zanesenjak - možda za neke, ali ako me tako kategorišete, znajte da čvrsto stojim na obe noge. A možda samo živim svoju bajku. Ali, moja je i fenomenalna je. Moj san, moja bajka, tek počinju… I ne znam gde je kraj i ne razmišljam o njemu jer od starta imam samo jednu misao a to je da se osećam predivno. A čovek u takvom stanju ne razmišlja o kraju. Kad ne možete da se setite ni datuma, niti dana u nedelji, kada nemate ni osećaj koliko bi sati moglo biti… To ja zovem mozak na light mode-u.
Pogled sa jedne strane na pučinu, brodove u daljini… Ka nebu gde se tu i tamo pojavi neki avion ili na drugu stranu ka brdima i planinama – daju mi osećaj slobode i neizmernu opuštenost koja me bukvalno tera da budem srećna. Tako malo, reklo bi se… je potrebno za sreću, ali često je to malo tako nedostižno ili pak dostižno ali ne sa tim efektom. Mnogo puta sam imala mnogo više, ali čovek u jednom trenutku kada mu se nešto desi, kao meni sada, shvati da za tu sreću nisu potrebne materijalne stvari već one od kojih smo se otuđili, stvari koje ne pirmećujemo ili guramo od sebe svakodnevno i zato nas, ne samo da ne čine srećnima, već nam postaju i strane. Sve te sitnice zbog kojih sada reagujem su ušle u moj krvotok, udahnula sam ih punim plućima, dozvolila sam im da se raspilave u mom telu, mojoj utrobi… da me obuzmu celu. I zato sam se prepustila tom osećaju jer mu verujem da me neće odvući na mesto gde mi neće biti lepo. Šta više, mislim da i ne može jer sam naučila da raspoznajem lepotu upakovanu u ružne i neprivlačne šarene papire. Možda sam zato i nagrađena jer se upravo tako i osećam, kao da sam dobila Bingo. Mojim očima gledano i jeste tako, vašim – to već vi znate. Najvažnije od svega je da uživam u tim sitnicama koje možda nisu krojene po mojoj meri ali eto, život me je tako naučio da od postojećeg znam “prekrojiti” za sebe onako kako meni dobro “stoji” i kako će meni da prija.
A ljubav se desi i ne pita ni za vreme ni za mesto…samo nas obuzme. Tako je mene ovo ostrvo zaljubilo u sebe…kako god to zvučalo. Nagoveštaj je dalo iz daleka, mamilo me, flertovalo sa mnom iz daljine. Kao čovek, kao biće…što u suštini i jeste na neki način jer je prepuno zelenila, tj. života. Svaki udisaj je pun lakoće disanja. Svaki zrak Sunca je toplina, ne na koži već mnogo dublje od nje…do samog srca i duše koji se tope pod tim milovanjem…kao kada vas greju nečije ruke ili telo. Talasi u moru kojima se prepuštam su slapovi vode koji se uvijaju oko mog tela, masiraju i miluju u isto vreme. Taj slani ukus na usnama, taj beli trag na koži, zamršena kosa…to je more sa mnom delilo svoje dragocenosti.
Ležim na plaži, žmurim…prepuštena toplini dana, vedrini neba i toploti Sunca. Ćutim…uživam u zvucima talasa koji imaju svoj ritam, svoju melodiju. Samo u momentima kada naiđu skuteri ili čamaci, ti skoro ujednačeni talasi menjaju smer i bivaju pometeni u svojoj harmoniji koju su preneli i na mene.
Telo, opušteno…prihvata svu tu energiju Sunca i mora koji se nesebično daju. Ja oberučke prihvatam sve poklone i ne razmišljam da li treba. Ne želim da ostanem uskraćena uživanja bilo koje vrste. Ne postajem ja ovisnik već neko ko pokušava da uspostavi sklad sa prirodom. Možda je to malo, ali svakako da radim na tome. Jer, trenutak kada pored svih drugih zvukova vi počnete da čujete samo odabrane, govori da se stapate sa prirodom. E to je divan osećaj, kada sam deo nečeg celog. A samo kada sam cela ja se osećam ispunjeno. A cela sam kada postoji i ona druga polovina. I tako u krug.
Gledam oblake, koji uvek iznova prave razne oblike. Igraju se neprestano neke svoje igre. Posmatram tu umetnost koja je potpomognuta vetrom. Kako je to divno kada možeš uvek da budeš nesto drugo, neko drugi. Svi ti oblačići jednog trenutka su neprimetni a već sledećeg skupljeni, postaju jedna moćna celina. Ta veličina od oblaka koja me posmatra, možda i ispituje moju radoznalost i maštu već sledeceg trenutka će raspršiti. Zato hvatam momenat da vidim, ugrabim očima (da, sada samo njima) koji je vredan na svoj način. Kao što se i talasi rasprše na obali o pesak i šljunak, tako i oblaci bivaju razliveni i transformisani pod naletima vetra i stapanjem sa ostalima. I svaki novi dašak vetra menja sve, čak i mene koja sam tu nekako sporedna uloga. Ja sam samo posmatrač i “upijač” nekih lepih stvari, dešavanja u prirodi koja utiču na mene, koja me pune pozitivnom energijom i daju snagu da mi sve ono što mi se nekada nije sviđalo sada čini tako prihvatljivo normalnim. Jer lepota sagledavanja se nalazi u biću čoveka i zato svako od nas može jednu istu pojavu da posmatra različito u zavisnosti od okolnosti dešavanja.
Očicno nam vetar smeta jer nanese oblake sa kišom, a i ne prija nam sam po sebi. Ne osećamo se lepo dok duva i nosi sa sobom sve svašta. Ja ovog puta od tog svašta ne osećam nelagodnosti i neprijatnosti. Osećam mirise koje je vetar doneo sa sobom, kako mi mrsi kosu, ali se ne nerviram. Neka ga, neka se igra…prihvatam challenge. Možda mi nosi neku poruku, možda želi nešto da mi kaže… Ne mora biti neprijatan ako mu dozvolim da mi se poigrava na licu i na trenutke osetim hladnoću. On to samo “govori” da je njegovo postojanje bitno .Jer bez njega ne bi plovile jedrilice, niti bi se okretale vetrenjace… I jos mnogo toga…
Gledam u ta zelena brda, koja me okružuju sa jedne strane, sve do morskog prostranstva. Gledam i ne znam šta da im kažem – da li me više fasciniraju svojim zelenilom ili svojom snagom i moći kojom se utiskuju u oči posmatrača. Možda se samo ja oduševljavam njima, možda su samo meni posebni ali ovo je moja priča. Sve ostalo je manje bitno.
Samo znam da se osećam tako lepršavo i zaljubljeno i da ni jedan dan ovde nema ni početak niti kraj. Jer se ponovo i iznova nadovezuje na sledeći, a ovaj na prethodni. Sve je u jednom dahu i sve traje, svaki dašak, svaka nit, svaki talas, svaki zrak…sve je bez kraja. Eternal je ovde po default-u, vreme ide ali se ne oseća njegovo hitanje ka novom danu, kazaljke se pomeraju ali kao da tapkaju u mestu 24 puta na dan.
I evo, posle nepunih mesec dana, i dalje osećam sve te mirise ostrva, sve struje i talase. Ne moram ni da žmurim. Dovoljno je da pomislim i ja sam tamo. I vratiću se, znam i obećavam SEBI. Ne zato što zelim. Tamo pripadam…
Ovo je moja bajka, ali istinita… sa svakako lepim završetkom. Čućete jednom.
Fotografije: lična arhiva
No comments:
Post a Comment