DUŠA

Dušoo...

- Molim?

Gde si?

- Tu sam. Zar me ne...

Pa ne vidim te.

- Ma neeee. Zar me ne osećaš? To sam htela reći. Naravno da me ne vidiš.

Znam, znaaam.

- Pa zašto onda takvo pitanje?

Onako. Volela bih i da te vidim.

- Ehh, znaš i sama koliko i šta možemo.

Znam.

- Onda?

Ma ništa. Samo sam htela...

- Heeej, nemoj da me zabrinjavaš! Tu sam. Reci da me osećaš.

Ma osećam te, naravno. Ali ponekad poželim i da te vidim. Zar ti nemaš takvu želju?

- Hmmmm, imala sam, nekada. Sada više ne.

Nee!?! Zašto?

- Dušooo, pričali smo o tome. Znaš da ne možeš imati sve, ne?

Znaam...

- Zar bi menjala ovo što sada imaš, za nešto, što ni sama ne znaš kakvo je? Reci mi.

Pa, ne bih.

- Onda nemamo više šta na tu temu da pričamo. Ili imamo? Osećam li neko dvoumljenje?

Neee. Samo se još uvek pitam...

- Ti i tvoja pitanja. Ali proći će te. A tada ćeš se osećati bolje nego sada.

Aaaa, too - kad prođe, kako ću ja znati da je stvarno prošlo?

- Jednostavno ćeš znati. I ja ću biti veoma radosna i ponosna.

Stvarno? Da se onda usredsredim na to...da "poguram"?

- Ne, ne, neeee. Ništa smišljeno ne radi. Pusti neka ide svojim tokom.

Dobro. Kada kažeš tako, verujem i poslušaću.

- I treba da mi veruješ.

Da, daaa...znam. Zato što si ovo već prošla.

- Ne zato.

Ima nešto što ja ne znam?!

- Da. Paaa, ja sam duša - duše Tvoje.

*slika je preuzeta sa interneta*

Izvorni tekst na http://blogmagazin.rs/iz-mog-ugla/dusa/