Tuga koja više nije neprijatelj

​Postoje ti neki dani u godini koji nose tugu u sebi. Tugu koja ne pravi buku.

​Ona ne dolazi iznenada, ne upada na vrata. Najavljuje se unapred – datumom. Za svaki praznik, rođendan. Za slavu. Odomaćila se već.

​Dani koji su nekada značili okupljanje i smeh, već dvanaest godina to nisu. Dom je tada imao svoje čuvare – roditelje, koji više nisu živi. Nekada smo bili svi. Danas – brat i ja.

​I baš na te datume, njihovo odsustvo postane glasnije od svega ostalog. Tada mi nedostaju više nego ikad.

​Ta neopisiva tuga koja me grli tih dana nije nova. Ona je stara, poznata, već odavno nastanjena u meni. Proverava da li sam zaboravila.

​Nisam.

​U trenucima tišine između mene i brata postoji mnogo neizgovorenog. I bliskost koja ne traži reči. Tuga koja lebdi u vazduhu oko nas kao da traži priznanje da je tu. Jer ona je svedok ljubavi koja je postojala – i koja još uvek postoji, samo u drugom obliku.

​Nova, a stara tuga. Zadrži se nekoliko dana i ode, bez najave. A ja učim da preživim praznike sa bratom – jer on je tu, uz mene.

Ali ove godine sam dobila poklon koji se retko daruje – dva živa anđela. Njih nema na slikama iz prošlosti i oni nisu poznavali moje roditelje. Ono što prepoznaju je odraz njihove ljubavi u meni. Možda nije slučajnost što sam ih upoznala baš sad. Možda su oni poslati kao odgovor na molitve onih kojih više nema. Oni su novi članovi porodice – ne po krvi, već po razumevanju, brizi i empatiji.

​Sada će tuga biti manje bolna, jer više neće biti neprijatelj. Ona postaje samo nit koja nas sve spaja u jednu veliku, neraskidivu celinu.

Saradnja sa Gemini je postala ozbiljna. Sliku je on generisao.