Jeste li ikada potrošili previše energije pokušavajući da pronađete neku trunku dobra tamo gde je jednostavno nema? Ja jesam.
Čitavog života sam pokušavala da razumem ljude u najrazličitijim situacijama. Nekada sam išla toliko daleko da, čak i kada nije bilo materijala za razumevanje, grebala sam poslednji sloj – tražeći trunku razuma, opravdanja ili skrivenog potencijala. Želela sam da verujem da iza nečijeg lošeg postupka ipak stoji dobra namera koju samo treba otkriti.
Sa sadašnje tačke gledišta, to što sam radila je bilo nepotrebno i iznurujuće, uz veliki gubitak vremena koje sam mogla mnogo bolje iskoristiti. Rasipala sam energiju i potkopavala sopstveni mir da bih pronašla ono što, na kraju krajeva, u tim ljudima jednostavno nije postojalo.
Spokoj leži u prihvatanju, ne u kontroli
Kada shvatimo da razumevanje ne znači i spasavanje, i da nas uporno traženje tog nečeg drži "zarobljenima", vreme je da prestanemo.
Nisam bila svesna da je mir zapravo u "kapitulaciji" - odustajanju od potrebe da shvatim zašto su odabrali da povrede, razočaraju ili jednostavno budu loše osobe. Oni su izabrali da budu takvi. Takođe, shvatila sam i da ne moram da analiziram tuđe duše. Jedino što je preostalo je da prihvatim činjenično stanje i bez trunke objašnjenja okrenem leđa. Jer, nije moj posao da ih "popravljam".
Granica mora da se postavi. To je jedini način da zaštitim sebe.
Da li ste i vi morali da "kapitulirate" da biste pronašli svoj mir? Podelite svoje iskustvo u komentarima, pomozite drugima da postave svoju granicu!
No comments:
Post a Comment