Ponekad se pozivamo na poznatu narodnu poslovicu: "Um caruje, snaga klade valja." Zvuči kao savršen recept za život. Posle svega što sam prošla, ona je za mene samo gorka ironija. Jer u mom životu poslednjih meseci, um ne gospodari situacijom a snaga je luksuz koji retko imam.
Nakon saobraćajne nesreće, meseci lečenja kod psihijatra i psihologa (koje još uvek traje) — ta mudra poslovica zvuči kao prazna rečenica. Dovoljan je jedan, potpuno banalan okidač da zalečeni organizam, um i duša, ma celo telo, ponovo dožive slom. Meni, kojoj anksioznost bukvalno "diše za vratom", naizgled običan razgovor može da pokrene lavinu nemira i bolova, podjednako psihičkih i fizičkih.
Telo pamti traumu.
Anksioznost je njen najverniji podsetnik. Taj neprestani, iscrpljujući "ples" sa anksioznošću je moja skoro pa svakodnevica, i prihvatila sam da sam još uvek ranjiva. Ne mogu se pretvarati da mi je dobro.
Dosta mi je floskula.
Više ne slušam "samo treba da se opustiš" ... "prekini da razmišljaš o tome".... Ti šabloni ne funkcionišu. Oni samo produbljuju jaz između mog unutrašnjeg stanja i tuđih očekivanja. Anksioznost ima svoje šablone, a ti saveti nisu deo rešenja. Zato se trudim da izbegnem situacije koje bi me mogle unazaditi.
Ali, ponekad ne mogu pobeći od razgovora sa ljudima koji mi nikada nisu prijali. Tada mi treba mnogo energije (koju nemam!) da bukvalno, fizički izdržim taj razgovor. To nije razmena mišljenja. To je aktivna odbrana mog donekle oporavljenog uma i tela.
Iako je razgovor tekao manje-više normalno, pitanja o mojim simptomima anksioznosti i napadima panike, dodatno su me opteretila i uvukla u novo stanje anksioznosti iz kojeg sam se izvukla tek posle popijene terapije. To ponovno preispitivanje mi je nanelo štetu i u vidu telesnih tegoba, a bolovi u glavi i grčevi u stomaku su postali intenzivni. Energija je počela da curi iz mene brzinom svetlosti. Razgovor od deset minuta navodne empatije me je unazadio za deset dana.
Danas sam naučila tešku lekciju.
Biti snažan ne znači izdržati sve i ćutati dok se raspadaš. Prava snaga je u prihvatanju ranjivosti i postavljanju granica. Ja to nisam uradila. Dozvolila sam da slušam pitanja koja mi ni psihijatar ni psiholog nisu postavili. Dozvolila sam da neko troši moju dragocenu energiju, koju jedva prikupljam za svakodnevni život. Moja anksioznost je ozbiljna posledica traume, a ne izbor. Neću se izvinjavati za svoje simptome niti dopustiti da mi ih neko "proverava".
Zato, više sebi taj "luksuz" ne smem dozvoliti - da mi bilo ko odnosi više energije nego što je imam. Danas sam imala sva prava da prekinem razgovor. Nisam to učinila jer se nisam snašla kada je anksioznost već počela da me "nagriza". Ogrešila sam se o sebe. Ovo će mi biti veoma važna lekcija.
Ne caruje uvek um. Ponekad samo treba da caruje briga o sebi. A ta briga je najveća pobeda.
*slika je preuzeta sa interneta*
No comments:
Post a Comment