Svakog dana pre odlaska u nabavku, pravim sebi spisak. Danas sam sebi, pored namirnica, pribeležila i novine koje kupujem jednom nedeljno. U pitanju je vikend izdanje koje izlazi subotom.
Ustala sam sa ubeđenjem da je subota, a zapravo je četvrtak. U kom trenutku me je mozak ubacio u vikend mod, ne znam. Moja podsvest negde žuri? Zašto? Svesno, volela bih da vreme malo uspori — da se dani ne listaju kao stranice knjige. Uglavnom, shvatila sam da je danas ipak četvrtak.
Zanimljivo je to što ja svesno želim da usporim vreme, a podsvesno kao da žurim. Dva dana ništa ne znače, bar što se tiče novina. Neke druge misli su me pogurale da se „probudim u suboti” koja je četvrtak. Podsvest me gura napred, ali u trenutku ne razumem šta mi ona poručuje. To mešanje dana ima mnogo dublji koren.
Dok se ručak krčka, razmišljam i dođoh do rešenja enigme.
Nije u pitanju dan, već mesto.
Vremenom sam naučila da tumačim svoju podsvest, da je slušam šta mi poručuje. Kao mlađa nisam mnogo obraćala pažnju na te poruke. Živela sam u datom momentu, sada. Svest me je vodila iz jednog u drugi dan, nedelju, mesec, godinu. Više nije tako, jer sa godinama dolazi i zrelost, ali i mnogo tereta koji nosim sa sobom. Brige, problemi i ostale trice i kučine — sve je to u glavi.
I nije do dana, kao što napisah. Sada je i svest postala svesna onih poruka između redova koje joj podsvest pakuje.
Ovde, gde gledaš kako ćeš svaki dinar racionalno da iskoristiš, bez ikakvih vanrednih troškova.
Kako bi bilo dobro, i nebitno da li je četvrtak ili subota, da osvanem jednog dana kada će mi neko reći: ne brini, sve je pod kontrolom. Imaćeš za sve što poželiš. Više ne živiš u Srbiji.
No comments:
Post a Comment