Krhkost nije poraz

Svako od nas nosi onoliko tereta koliko može da podnese. I bukvalno, zna se na koji mislim. Možda se neki nećete složiti sa mnom, ali svakako imate pravo na svoje mišljenje. Ovo ne pišem napamet, već iz iskustva.

​Život me je stavljao u razne situacije i za neke se, sa ove distance gledajući unatrag, ozbiljno zapitam: kako sam uopšte sve to izdržala? Ne zastupam tezu da čovek u teškim situacijama postane životinja; moja teza je da je čovek ponekad sposoban da izdrži više od bilo kog drugog bića.

​Ali i pored svega, pod svim tim prinudnim teretima, mi smo ipak samo ljudi.

​Živimo u društvu koje slavi samo pobednike. Svakodnevno nas preplavljuju poruke o tome kako moramo biti uspešni, nasmejani i uvek spremni za novi okršaj. Priznati umor postalo je kao priznanje poraza a predah isto što i odustajanje. Zato često stavljamo masku neustrašivosti, stežemo zube i koračamo kroz oluje kao da nam vetar ne može ništa.

​Ali šta biva kada se svetla ugase, kada ostanemo sami među svoja četiri zida?

​Tada, u tišini sobe, ta veštačka snaga konačno ustupa mesto istini. Shvatimo da suze nisu znak slabosti, već jedini način da duša spere nagomilanu prašinu sa dugog i napornog puta. One su dokaz da nismo oguglali, da nas nepravde i udarci nisu pretvorili u hladan kamen. Biti ranjiv ne znači biti poražen; to znači sačuvati sposobnost da osećaš, uprkos svemu. Čovek koji ne ume da zaplače nad sopstvenim teretom, teško će razumeti i tuđu muku. Tek kada prepoznamo sopstvenu krhkost, počinjemo sa više razumevanja da gledamo borbe ljudi oko nas.

​Zato, kada sledeći put osetite da su vam kolena teška i da vam dah ponestaje, dopustite sebi da budete samo ljudi. Skinite oklop bar na kratko. Jer tek kada priznamo sopstvenu ranjivost, pronalazimo onu najdublju, istinsku snagu da se ponovo podignemo, ispravimo leđa i krenemo dalje.

Laž je laž

Bela čokolada. Beli sir. Belo vino.

Toliko toga belog volimo.

A da li volimo i bele laži?

Svi znamo šta su bele laži. Verujem da ih je svako od nas bar jednom izgovorio.

Možda nam se u tom trenutku činilo da nemamo izbora. Ali mislim da izbor uvek postoji.

Ipak, kada jednom izgovorimo tu, naizgled bezazlenu laž, ona više nije samo naša. Reči su izgovorene. Otišle su u etar.

Da li smo belim lažima uvek doneli dobru odluku? Verovatno nismo. Da li smo njima ponekad izbegli tešku situaciju? Mislim da jesmo.

Ali, ma koliko bile dobronamerne ili izgovorene iz želje da nekoga zaštitimo, bele laži su ipak samo laži.

Mene je gotovo uvek grizla savest kada bih ih izgovorila. Čak i kada sam to činila iz najboljih namera.

I zaista je bilo tako. Izgovarala sam ih jer nisam želela da nekoga povredim surovom istinom. Ali čak i kada ne bude otkrivena, bela laž ostaje laž.

Jeste li se ikada zapitali zašto posežemo za njima, jer mi ipak nekoga obmanjujemo? I da li smo, kada se one razotkriju, možda povredili mnogo više nego da smo odmah izgovorili tešku istinu?

Ljudi su različiti i svako na istinu reaguje na svoj način. Neki ne žele obmane, čak ni kada je istina teška. Drugima, bar na prvi pogled, prija kada ih uljuljkamo u bele laži.

Ali bele laži mogu imati svoj rok trajanja. A kada on istekne i istina ispliva na površinu, šta tada? Kako se ponašamo? I kako se oseća osoba koju smo želeli da zaštitimo?

Možda se neke bele laži nikada ne otkriju. Ali tada ostaje onaj tihi osećaj krivice sa kojim moramo mi da živimo.

Zato, pre nego što odlučimo šta ćemo nekome i kako reći, zastanimo i dobro promislimo. Jer niko od nas ne može da zna šta je za drugu osobu bolje da čuje.

Ponekad je tešku istinu mnogo lakše prihvatiti nego saznanje da nam neko nije rekao ono što je znao. Zato birajmo iskrenost, čak i onda kada nije najlakši izbor.

Užareni avgust

Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?

Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.

A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.

I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.

Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.

Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.

Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.

I pustiti da avgust bude avgust.

Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.

Subota u četvrtak

Svakog dana pre odlaska u nabavku, pravim sebi spisak. Danas sam sebi, pored namirnica, pribeležila i novine koje kupujem jednom nedeljno. U pitanju je vikend izdanje koje izlazi subotom.

Ustala sam sa ubeđenjem da je subota, a zapravo je četvrtak. U kom trenutku me je mozak ubacio u vikend mod, ne znam. Moja podsvest negde žuri? Zašto? Svesno, volela bih da vreme malo uspori — da se dani ne listaju kao stranice knjige. Uglavnom, shvatila sam da je danas ipak četvrtak.

Zanimljivo je to što ja svesno želim da usporim vreme, a podsvesno kao da žurim. Dva dana ništa ne znače, bar što se tiče novina. Neke druge misli su me pogurale da se „probudim u suboti” koja je četvrtak. Podsvest me gura napred, ali u trenutku ne razumem šta mi ona poručuje. To mešanje dana ima mnogo dublji koren.

Dok se ručak krčka, razmišljam i dođoh do rešenja enigme.

Nije u pitanju dan, već mesto.

Vremenom sam naučila da tumačim svoju podsvest, da je slušam šta mi poručuje. Kao mlađa nisam mnogo obraćala pažnju na te poruke. Živela sam u datom momentu, sada. Svest me je vodila iz jednog u drugi dan, nedelju, mesec, godinu. Više nije tako, jer sa godinama dolazi i zrelost, ali i mnogo tereta koji nosim sa sobom. Brige, problemi i ostale trice i kučine — sve je to u glavi.

I nije do dana, kao što napisah. Sada je i svest postala svesna onih poruka između redova koje joj podsvest pakuje.

Ovde, gde gledaš kako ćeš svaki dinar racionalno da iskoristiš, bez ikakvih vanrednih troškova.

Kako bi bilo dobro, i nebitno da li je četvrtak ili subota, da osvanem jednog dana kada će mi neko reći: ne brini, sve je pod kontrolom. Imaćeš za sve što poželiš. Više ne živiš u Srbiji.

Ko sluša njihove priče?

Ne računajući silne kvazi-terapeute po društvenim mrežama i pomodarstvo da se ide kod istih, ostaje pitanje - koliko ljudi stvarno traži psihološku podršku kod psihijatra i psihologa koji su za to učili škole i kvalifikovani su za taj posao?

Mislim da smo nacija koja vapi za grupnim psihoterapijama. Ali to je samo moje mišljenje; možda iz nečije perspektive nije tako. I dalje se ljudi ustručavaju da potraže pomoć jer je to, zaboga, sramota. Dobiješ etiketu duševnog bolesnika, pa te ljudi gledaju ispod oka ili pokušavaju da ti uđu u glavu ne bi li videli nešto skriveno.

Ja taj problem nisam imala, stoga sam pomenutu pomoć i tražila. Nikada mi nije bilo u glavi kako će na to gledati svet. Jer ja sam sebi bitna - tačnije, najbitnija. Mišljenja nisam tražila, a dobijala sam ih. Moja trauma je nešto čime su morali da se pozabave psihijatri i psiholozi. Ona ne prolazi sama od sebe, već ozbiljnim radom na njoj. Naravno, uz razgovore, uključena je i farmakoterapija. A trauma zna biti veoma podmukla. Ona vas zaposedne i koristi svaki pogodan trenutak da vas ponovo slomi. Ko je to iskusio, tačno zna taj osećaj. Razgovori sa belim mantilima postali su moj oslonac.

U jednom trenutku sam se zapitala: kako psihijatri i psiholozi, nakon što saslušaju sve naše teške i mračne priče, jednostavno odu kući i postanu obične žene, majke, sestre, ćerke? Gde odlažu sve te naše noćne more i preplavljene emocije? Koji folder ima toliku memoriju da primi toliki mrak? Možda te arhive s vremena na vreme "zipuju" kako bi napravile mesta za nove priče? Koliko je snage potrebno da ostaneš priseban dok držiš tuđu ruku nad ambisom?

Moja trauma je u početku bila kao dete puno neiscrpne energije. Vraćala se kroz anksioznost i flešbekove, prvo u snovima, a potom i na javi. Svaki put bih iznova pričala svoju tešku priču i svu tu težinu izručila na neki beli mantil - a on bi je primio mirno, kao da mu donosim dar, a ne sopstveni mrak. I uvek bih dobila savet i toplu reč. Jasno mi je da je to njihov posao, ali me je fascinirala ta transformacija. Ko sluša njihove priče? Da li se smeju, raduju i pričaju o običnim stvarima kada skinu uniformu?

Naravno da to rade. O tome smo jednom pričali na grupnoj terapiji. Postala sam svesna da i ove žene imaju svoje ventile, svoje suze i smeh. To mi je donelo čudnu vrstu olakšanja. Shvatila sam da taj profesionalni mod nije magija, već svesna borba za sopstveni razum. Da bi mogle da saslušaju moju najtežu priču po stoti put, one moraju negde da napune sopstvene baterije običnim životom.

Verujem da su ti beli mantili zapravo maheri u emocionalnoj higijeni. Možda se smeju glasnije od drugih baš zato što znaju koliko je tuga duboka. Možda se raduju sitnicama - kafi na suncu ili tišini...jer znaju kako izgleda kada se svet sruši u sekundi, baš kao što se srušio meni onog dana u saobraćajnoj nesreći.

Moja trauma više nije dete puno energije. Sada je samo tihi saputnik koji povremeno podseti na sebe, ali me više ne davi. A beli mantili? Oni su i dalje tamo. Svakog jutra otvaraju svoje foldere, spremaju zipovane arhive i otvaraju vrata novim pričama.

Biti beli mantil znači biti most preko provalije. Ali da bi taj most stajao čvrsto, on mora imati duboko korenje u sopstvenom, običnom, ljudskom tlu. Ponekad se zagledam u njih i vidim obična ljudska bića koja su dovoljno hrabra da naš mrak ponesu na svojim ramenima.

Ovu priču završavam dubokim naklonom tim ljudima – mojim belim mantilima.

Hakovan um

Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.

Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?

Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.

Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.

Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.

I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.

Da li je vreme za "Update"?

Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.

Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.

Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.

Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.

Digitalni bič i savijene kičme

Svi smo čuli za izraz "Veži konja gde ti gazda kaže". Nekima je to doslovno i rečeno. U 21. veku za mene je to poražavajuće - ali ne samo za onog ko to izgovara, već i za društvo koje je dozvolilo da vrhunac profesionalne mudrosti i dalje bude gašenje sopstvenog mozga.

Živimo u eri optičkih kablova, pametnih telefona i veštačke inteligencije, a poslovni mentalitet nam je ostao na nivou feudalnog knezovanja. Kako je moguće da jedan čovek u današnje vreme to sebi dozvoli? Odgovor je jednostavan - digitalizacija menja samo alate, ali ne i svest. Možeš čoveku dati najnoviji iPhone, ali ako je u glavi ostao u srednjem veku, on će taj telefon koristiti samo kao moderan "bič". Nekada se sa njim mahalo na njivi, a danas se "vrti" kroz Vajber grupe, mejlove i pasivno-agresivne poruke van radnog vremena. Džaba nam novi operativni sistemi, kada feudalni kod u glavama i dalje uspešno odoleva svakom apdejtu.

Čemu onda sva informatička znanja modernog doba, master diplome, sertifikati i poznavanje naprednih tehnologija, ako se na kraju klima glavom na sve što nadređeni kažu, makar bilo skroz naopako? Čemu skupa edukacija ako je njen krajnji domet samo to da brže i bolje vezuješ "gazdinog konja"? Znanje bez integriteta postaje samo skupa, prazna dekoracija.

A gde se izgubio integritet, a nije da ne postoji? Prenosili smo s kolena na koleno ono teško, pogubno pravilo: "Ćuti, može biti još gore". To je mantra kojom se generacijama hrani naš strah i opravdava sopstveni kukavičluk. Kada nadređeni vuče poteze mimo svakog razuma, a stručnjak prekoputa njega ćuti i klima glavom, znanje postaje saučesnik u gluposti.

Integritet nije nestao zato što je nemoguć, već zato što ima visoku cenu koju mnogi nisu spremni da plate. Ali, ako je cena plate to da svesno radiš naopako i gutaš sopstveni razum, onda ne prodaješ svoje radno vreme, već sopstveno biće.

Dokle god je "Ćuti" jače od "Znam", tišinu pakujemo u lajkove. Dostojanstvo ne traži publiku, traži kičmu koja se ne savija pred digitalno našminkanom, slepom poslušnošću. 

Ljudski godovi

Drvo ima godove. A šta ima čovek? Kako se zovu ožiljci koji ostave neizbrisive tragove? Da li su ljudski godovi unutrašnji čvorovi, mesta gde je tkivo duše i nervnog sistema moralo da otvrdne da ne bi puklo? Kažu, glava pamti. A telo? Ooo, da.

Kada se ogrebemo ili padom zaradimo veću razderotinu, realno je očekivati da će nam ostati ožiljak. Ali na koži. I on se može tretmanima možda skroz anulirati. A šta ćemo sa unutrašnjim razderotinama, kako njih zakrpiti? Nevidljive, a postoje. One su mnogo gore za tretiranje.

Ti ljudski godovi, iako nevidljivi, i te kako su prisutni u telu i nikada ne znaš kada će se aktivirati. Šta im je okidač i u kom trenutku – to je ono što mi ne možemo kontrolisati.

I tada, kada kontrola nestane, preostaje samo prepuštanje. Telo se u nekom trenutku jednostavno zaledi, utihne u sopstvenom odbrambenom grču. A u toj tišini, dok nepomično čekamo da prođe, ti ljudski godovi ne miruju. Oni u telu prave svoje produžetke, puštajući korenje kroz naš sistem i menjajući nas iznutra.

Ti pipci ne daju telu da zaboravi traumu koju vučemo ko zna koliko dugo. Oni prave nove, unutrašnje razderotine kojima iznova treba vreme da zacele. I tako, kao da smo u začaranom krugu: stara rana rađa novi strah, novi strah pravi novu rasekotinu, a telo ostaje zarobljeno u večitoj odbrani.

Kako onda živeti sa tim unutrašnjim reljefom?

Možda odgovor nije u uzaludnom pokušaju da te godove izbrišemo, jer gumica za unutrašnje zapise ne postoji. Možda je jedini put prihvatanje da smo prosto preorani nekim olujama. Ti nevidljivi zapisi jesu teret koji se ne najavljuje i koji parališe, ali su ujedno i svedočanstvo o žilavosti. Čovek, baš kao i drvo, nastavlja da lista i da raste oko svojih čvorova. Ne uprkos njima, nego sa njima. Krug jeste začaran, ali činjenica da smo i posle svake paralize ponovo tu, na nogama, dokaz je da je život unutar nas ipak jači od sopstvenog korenja straha.

Kriv (ni)si

Često se čuje svima dobro znana krilatica kako sami sebi krojimo sudbinu. A nije baš tako. Dovoljno je samo da se nađemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - pogrešnom po nas. I već sledećeg trenutka možemo biti krivi samo zato što smo bili prisutni. Dovoljno je da neko upre prst u nas i kaže: kriv si. Tada se tlo pod nogama otvara, a mi propadamo u oklop koji nas steže. Za tili čas se prosto nađemo u vremenskoj kapsuli koja nas munjevitom brzinom bacaka po orbiti, pretvarajući nam život u haos. Jedan uperen prst je bio dovoljan.

Kriv si. Samo ti ta rečenica odzvanja u glavi. A za šta si okrivljen? Šta si zapravo uradio? Ljudima se lako manipuliše i za trena oka mogu promeniti mišljenje - pod uslovom da ga uopšte imaju. Ako se braniš, reći će: kriv je, zato se i brani. Ako ćutiš i ne braniš se, reći će opet isto: ćuti jer nema šta da kaže. I dok ti se mozak pretvara u kašu, gubiš moć razumnog rasuđivanja. Jer, kako shvatiti apsurd? Zašto bi bilo ko uperio prst u tebe samo zato što si bio ono što jesi, ne čineći ništa nelegalno, ne povredivši nikoga, čak ni ružnu reč ne uputivši?

Tada razum prestaje da postoji. Nema ga. A nema ni logike. Osećaš se slomljeno u svakom pogledu. Ali baš kada se dese takve situacije, čovek mora smoći snagu da se otrgne i pokrene svoje sive ćelije. Jer, na kraju, samo zdravorazumno rasuđivanje može biti od pomoći. OK, prećutno prihvatiš to "Kriv si" - ali samo kao polaznu tačku da kreneš u kontranapad. Jer kada je priča šuplja i bez argumenata, stvari se daju dovesti u red. Neretko, upravo oni što upiru prstom u tebe - sami nose neku krivicu. A kako najlakše prikriti sopstveno nedelo nego glasnim upiranjem u nevinu osobu? Prebacivanje loptice na drugu stranu mreže je samo trenutni rezultat jedne podle igre. Tako se, možda, dobija gem. Ali meč? Meč definitivno ne.

A kada se izdiigneš kao Feniks, taj upereni prst će promeniti smer. Jer pravi krivac nema alibi. On barata lažima, a one u nekom trenutku neizbežno dožive fijasko. Istina je jedna i kod nje ne postoje varijabile. U laži su kratke noge - to smo, na kraju krajeva, naučili još kao deca. Kada pred sobom, pa i pred Bogom, stojiš neukaljanog obraza, ti zapravo nikada ne možeš biti kriv. Čak ni onda kada te sudbina, na trenutak, zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Meč na kraju dobija istina, ma koliko uvodni gemovi izgledali izgubljeno.

RASUTE PERLE

Obično kažu - nižu se dan za danom. Kod mene to nije slučaj. Moji dani se prosipaju, odlaze svaki na svoju stranu. Bili su slični prethodnim, a opet tako različiti. Ja od njih ne bih mogla napraviti nisku perli. Navikla sam da ostanu u prošlosti, nepovezani, iako ih jedna nit spaja. Tanka je, ali dovoljna čak i kada se otmu.

Ti rasuti dani, u svim mogućim bojama, nekada su bili ono moje "sada". Proživela sam ih onako kako sam mislila da treba u datom trenutku. Jesam li grešila? Verovatno jesam. Treba li da se kajem? Nema potrebe, jer ih ne mogu promeniti a ispred mene su novi dani, nove šanse da se živi, ako ne bolje onda bar drugačije. U svakom slučaju, svaki novi dan je poklon. Ali, toga nismo svesni sve dok nas neka teška životna situacija ne zaustavi. Tada počinjemo da gledamo "tuđim" očima, jer se naše zalede na neko vreme.

I onda stigne on. Novi dan, u nekoj sasvim drugoj boji, onoj koja ima moć da otopi led u očima. Sa tim prvim toplim pogledom, shvatim da je ta tanka nit mnogo jača nego što izgleda. Ona je sve vreme bila tu, neprimetna pod ledom, čekajući da ponovo prodišem. Kada se oči odlede, te prosute, šarene perle prošlosti više ne izgledaju kao haos. Svaka od njih je bila poklon, i sve one, tako rasute, konačno imaju smisao.

Zato ih puštam da se i dalje prosipaju, svesna da "nevidljiva" nit drži sve moje svetove na okupu. Danas, dok gledam u ovaj novi dan, ne tražim garancije niti savršenstvo. Dovoljno je što gledam slobodnim, odleđenim očima. I što znam da je svaki trenutak, ma koliko sitan ili rasut, samo još jedna dragocena boja u ovoj jedinstvenoj, mojoj priči koja tek treba da se ispiše.