Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.
Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?
Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.
Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.
Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.
I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.
Da li je vreme za "Update"?
Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.
Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.
Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.
Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.
