Užareni avgust

Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?

Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.

A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.

I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.

Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.

Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.

Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.

I pustiti da avgust bude avgust.

Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.

Hakovan um

Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.

Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?

Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.

Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.

Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.

I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.

Da li je vreme za "Update"?

Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.

Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.

Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.

Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.

Peti element

 

Šta kada se ne prepoznaješ u sopstvenim zvezdama?

Velika je ironija života kad si vodeni znak, a jedva čekaš da staneš na suvo.

Astrološki gledano, ja pripadam grupi vodenih znakova. To bi trebalo da znači da se snalazim u emocijama kao riba u moru, da osećam duboku bliskost sa okeanima, morima i rekama. Ipak, istina je da se pomalo plašim vode - zapravo njene nepredvidive moći. Taj osećaj da vas nešto može progutati, a da mu vi ne znate dno, u meni budi neobjašnjiv strah. Ne govorim o strahu od plivanja, već o onom dubokom, neobjašnjivom strahu od njene snage koja izmiče kontroli.

Celog života živim sa tim unutrašnjim neskladom. Pokušavala sam da se uklopim u astro okvire. I dok mi zvezde govore da prihvatim svoju "vodenu prirodu", ja osećam da u meni postoji praznina a nju nijedan od ostala tri elementa ne može da popuni.

To me je nateralo da se zapitam: Ako ne osećam bliskost sa onim što me navodno definiše, ka čemu da se okrenem? Šta je to što nadilazi Zemlju, Vazduh, Vatru i Vodu? Možda je naša suština u Kvintesenciji - tom savršenom, petom elementu.

Potraga za Kvintesencijom

U drevnim spisima, pored tradicionalna četiri elementa, pominje se Kvintesencija – Peta esencija. Stari mislioci su u njoj videli najfiniju supstancu, onaj eterični element koji gradi nebeska tela i prožima čitavu prirodu.

Ali, ako se prisetimo one čuvene filmske vizije "Petog elementa", shvatamo nešto veoma važno. U filmu, tek kada se spoje četiri kamena (elementa), ništa se ne dešava dok se u centru ne pojavi ona - biće koje voli i koje je voljeno. Zaključak je jednostavan: Peti element je Ljubav.

Sve što se dâ voleti

Kada kažem ljubav, ne mislim samo na romantičnu sliku sa ekrana. Mislim na onu širu, obuhvatniju silu - ljubav prema svemu što može da se voli. Ili što se dâ voleti. To je ljubav prema jutarnjoj kafi, prema mirisu stare knjige, prema nečijem osmehu u prolazu. To je ona spremnost da otvorimo srce prema svetu, uprkos strahu od davljenja u sopstvenim emocijama. Možda je to razlog zašto još uvek nisam osetila onaj savršeni mir, jer:

Ljubav nije tišina, ona je kucanje srca.

 

Ona je jedini element koji može da pomiri moju potrebu za sigurnošću suva tla sa mojom sudbinom vodenog znaka. Kvintesencija, ta čista i nepatvorena esencija bića, možda je jedini element koji zaista prihvata sve naše slojeve - i snagu i strah. Ona nas tera da zakoračimo u vodu iako se plašimo dubine, jer nas lepota postojanja mami da joj priđemo bliže.

Dok mi astrologija govori da sam Voda, a moji strahovi me uče oprezu, shvatam da moja suština nije u tome da se uklopim u jednu od četiri kutije. Možda mir ne dolazi iz toga što ću prestati da se plašim vode, već iz toga što ću naći toliko toga "što se dâ voleti" da će taj strah postati samo bleda senka na horizontu.

Jer bez te ljubavi, mi smo samo definicije iz astroloških knjiga. Sa njom, mi smo živa bića koja konačno dišu punim plućima.

Postavljam vam isto pitanje koje sam postavila sebi: Kojem ste elementu najbliži, a kojem se intuitivno opirete? Da li je i vaša prava priroda upravo u tom petom elementu koji čeka da bude otkriven?