Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?
Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.
A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.
I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.
Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.
Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.
Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.
I pustiti da avgust bude avgust.
Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.
