Imate li ljude za temperaturu ?

Svi imamo, ako ne gomilu ljudi za kafu, onda bar nekoliko probranih osoba za ispijanje fine crne tekućine. I sve je to lepo i bajno - kafenisati uz sitne tračeve… do trenutka kada se razboliš.

Kada nas obori neki virus i legnemo u krevet zbog temperature, postajemo zavisni o jednoj osobi koja će nas zbrinuti, bar na kratko, ako ne i na malo duže vreme.

Tada kafa gubi miris, a tračevi postaju nebitni. Kada se razboliš, ne treba ti neko ko će s tobom analizirati svet. Treba ti neko ko će nečujno spustiti čašu vode pored kreveta.

Ko je tvoja "osoba za temperaturu"?

To je ona osoba koja:

* zna gde ti stoje toplomer i aspirin.

* se ne boji tvog bledila i raščupane kose.

* razume tvoje mrmljanje dok si u polusnu ili bunilu.

* ti donese supu bez da si je tražila.

Prijatelji za kafu su scenografija za lepe dane. Ali "osoba za temperaturu" je tvoja sigurna luka. To je neko ko te voli i onda kada si fizički najslabija.

To je neko pred kim ne moraš biti jaka, prijatna a ni nasmejana. Štaviše, tada si slaba, čangrizava i sa raznim grimasama.

Ta tvoja "osoba za temperaturu" vidi te u onim trenucima koje bi, u zdravom stanju, sakrila od ostatka sveta po svaku cenu. Ona te vidi dok se boriš sa drhtavicom, dok ti je jedini domet okretanje na drugu stranu kreveta.

Dok ispijamo kafu, mi smo uglavnom, "najbolja verzija sebe". Doterani, ispeglani, nasmejani i puni priča koje zabavljaju. Bolest, s druge strane, ne bira reči i nema filtere. Ona nas ogoli do kostiju.

Istina je da se čvrste spone grade upravo tada. Ne u blještavilu kafića, već u tišini sobe, uz miris čaja ili supe koje ti neko prinosi usnama dok ti celo drhti zbog temperature. Tada shvatiš da nije sve u velikim i bučnim rečima, već u tišini kojom ta osoba ispunjava sobu dok pokušavaš da zaspiš. I ona ne čeka tvoj osmeh da bi ti dobila pažnju.

Često kroz život jurimo za onim "kafenim" mnoštvom, trošeći energiju na ljude koji će nestati čim prvi put kinemo. A prava je sreća, zapravo, imati bar jednu osobu koja će, kada se ceo tvoj svemir skupi u taj jedan krevet i čelo zagreje, reći samo:

"Tu sam, spavaj."

MS

Volela bih da su moji inicijali u naslovu tema ovog posta ali nisu. Lakše bi mi bilo da pišem i o sebi (mada to baš ne volim) nego o MS-u.

Znamo se tri decenije moja B. i ja. Prošle smo mnogo lepih i ružnih trenutaka u životu koji je bio i "čupav i dlakav"...obema. Ne živimo više u istom gradu ali smo i dalje prisutne jedna drugoj u našim životima. Tako funkcioniše naše prijateljstvo. Jer, samo takvo, jeste pravo. Drugačije ne podvodim pod taj izraz.

Pre mesec dana u jednom telefonskom razgovoru, reče mi da nije dobro. Čula sam joj i po glasu, ali nisam mogla pretpostaviti tog trenutka težinu tih njenih reči. Dok mi je "pravila uvod" i dalje nisam naslućuvala šta je "po sredi". A onda je rekla - imam Multipla-sklerozu. Zanemela sam. Kada sam uspela da progovorim, glas je počeo da mi drhti ali sam nekako uspela da se suzdržim da ne zaplačem. Ne sećam se šta sam joj rekla dok mi se želudac uvrtao. A ona, ona je to izgovorila tako hladnokrvno, kao da mi je saopštila da ima upalu grla.

Moja B. je inače uvek bila hrabra žena koja je koračala kroz život preko trnja kao da je najsitniji pesak. Borac koji se nikada ne predaje. Zato mi je na neki način bila idol a i uzor dok sam bila baš mlada.

Nastavila je podrobno da mi priča o ispitivanjima i konačno uspostavljenoj dijagnozi...a meni i dalje knedla u grlu. Znam ja šta je MS, ali u globalu. I dok je ona pričala a ja slušala u glavi mi je nastala praznina - šta da joj kažem, šta da je pitam. Shvatila sam da ja zapravo o toj bolesti znam jako malo. Naravno da mi je čuveno i standardno pitanje KAKO, bilo na vrh jezika ali nisam ga izgovorila naglas. To je više bio njen monolog sa tek ponekom mojom upadicom. Svojom smirenošću uspela je i mene da smiri. Trgla sam se i naredila sebi da ne smem da klonem bar dok pričamo. Primetila je ona to, jer njoj ništa nikada nije moglo da promakne. Ali, pravile smo se obe da je sve pod kontrolom. Glas mi se vratio u normalu pa sam mogla da se uključim u razgovor. Odgovarala mi je na moja pitanja i tako upoznavala sa bolešću o kojoj nije ni sanjala da će je strefiti.

I dalje sam bila u šoku ali mi je bilo drago što je u njenom glasu bilo želje za normalnim životom. Ali to više nije moguće. Moraće se privići na novi režim života i to ne samo ona, već i njena porodica i svi u njenom bližem okruženju. Živeće jedan potpuno drugačiji život, neki nov, koji sa sobom nosi niz neizvesnosti i teškoća jer je bolest takva. Vremenom će stanje da se pogoršava jer je kod nje dijagnostifikovan primarno progresivni oblik.

Danima čitam o toj bolesti, o načinu ishrane, terapijama... I danima mi se to čini tako dalekim. Kao da čitam onako, informativno. A nije tako. Samo sam bežala od istine, od priznanja sebi da je moja prijateljica bolesna od multipla skleroze.

Plačem...ali se pitam: kako je njoj?

https://sr.wikipedia.org/wiki/Multipla_skleroza#Patofiziologija


Tekst preuzet u originalu - See more at: http://blogmagazin.rs/o-drugima/ms/#sthash.k38Aeuvt.dpuf