Biti sebi bitan

Zamislite svoju listu obaveza. Gde se vi nalazite na njoj i ima li vas uopšte? Kad kažem obaveza, nemojte bukvalno shvatiti. Ali svakako, zapitajte se jeste li naslovna strana ili fusnota u sopstvenom životu?

Često trošimo i misli i reči zbog tuđih očekivanja i rokova koji ne pripadaju nama. Dan nam prođe u rešavanju tuđih kriza, dok naša sopstvena unutrašnja tišina vrišti – ona ostaje potisnuta negde na dnu stranice, sitnim slovima koja niko ne čita, a često su jako bitna.

Pitam vas, iskreno, kada dođe trenutak pred spavanje, kada se svetla ugase: Kome ste danas rekli "da", a da ste istovremeno sebi rekli "ne"?

Godinama nas uče da je vrlina biti tu za druge. I jeste. Ali, ako ne postojimo za sebe, naša pomoć drugima postaje samo transakcija. Biti sebi bitan često se pogrešno meša sa sebičnošću. No, ima li veće sebičnosti nego ponuditi svetu svoju ljušturu, dok je suština ostala zanemarena i zaključana u podrumu sopstvenog postojanja?

Šta se desi kada odlučite da budete na naslovnoj strani svog života? Da li se javi glas krivice? Prava bitnost počinje u malim, skoro nevidljivim rezovima – kada ne odgovorite na poruku odmah ili kažete da ste umorni. Dajete sebi slobodu da nešto ne morate i birate trenutak sopstvenog delovanja.

Poenta nije u rušenju mostova ka drugima, već da konačno izgradimo onaj najvažniji – most ka sebi. Jer, ako vi niste dobro, niko oko vas zapravo ne dobija vašu najbolju verziju, već samo vašu senku. Mi dugujemo sebi onu vrstu pažnje koju tako nesebično poklanjamo drugima. Zamislite da ste ono najfinije nalivpero... ono koje ostavlja mrlju na kažiprstu ako ga predugo stežete dok pišete tuđe sudbine.

Biti sebi bitan znači i dozvoliti sebi pravo na "prazan list" – dan u kojem niste postigli ništa vidljivo, ali ste se "čuli" sa sobom.

Povlačenje u tišinu nije hir. To je najviši oblik samopoštovanja. Kada jednom naučite da čitate sopstvene potrebe, više vas niko ne može naterati da budete samo sporedni lik u tuđim scenarijima. Shvatićete da vaša vrednost ne zavisi i nikad nije - od toga koliko ste nekome bili korisni, već od toga koliko ste sebi ostali dosledni.

Kada biste danas pisali pismo osobi koja vam je najvažnija na svetu, da li bi na koverti stajalo vaše ime?

Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Tišina koja ne opterećuje

U ovom svetu, gde se vrednost čoveka često meri brojem pratilaca, a bliskost brzinom reakcije, lako je zaboraviti šta zaista znači biti prijatelj. Sve je brže, glasnije i površnije. Izgubili smo dar da prepoznamo ljude koji nam nisu potrebni za zabavu, već za dopunu. One bez kojih ne umemo da budemo isti.

Prijateljstvo nije niz ispijenih kafa ili zajedničkih fotografija; to je tih, nevidljiv most između dva ostrva. To je sloboda da ćutiš, a da se ne osećaš usamljeno. Prijatelj se u nevolji poznaje, a pravi prijatelj nije tu samo kada je vedro. On je sidro kad nas oluje života vuku u nepoznato.

Svakom bih poželela da ima prijatelja kakvog ja imam. Mi smo generacija X – ali to je samo datum u krštenici, nebitan broj u odnosu na ono što njega čini čovekom. On je moja konstanta, ona retka vrsta čoveka koja je tu – bezuslovno i u svakoj situaciji.

On je džentlmen stare škole, s manirima koji su se polako izgubili u našoj žurbi. Osobine koje se danas retko sreću, a koje život čine dostojanstvenijim. Naš odnos je vrlo zanimljiv, gotovo kao ples dve različite energije. Ja sam ona koja svet plete od metafora i složenih slika, sklona da se izgubim u sopstvenim lavirintima misli. A on je taj koji me nežno, bez ijedne reči osude, spusti na zemlju kratkim, jasnim: „Znaš da meni moraš da crtaš“.

On svet posmatra drugim očima, direktnim i jasnim. U suštini je jedna suptilna duša, koju on – kao svaki muškarac – uporno pokušava da sakrije iza maske pragmatičnosti. Ponekad njegove misli odlutaju toliko daleko da ga ni ja ne mogu sustići. Odu u prostore tišine i mira. Tada mi ostaje samo da sačekam. Da se vrati, kao i uvek, donoseći mir sa sobom.

Ali, baš kao i u svemu ostalom, znam da na njega mogu da se oslonim u svakom pogledu. Imati takvog prijatelja je s jedne strane retkost, a s druge, neprocenjivo bogatstvo. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu. On je dokaz da, bez obzira na godine i brzinu kojom se svet menja, iskrenost i lojalnost još uvek stanuju u nekim ljudima. U mom prijatelju.

***sa posvetom***

Emotivna dostupnost

Kada nepoznata osoba u prevozu počne da vam priča čitav istorijat svojih tegoba i bolesti, ne postoji dugme SKIP. Slušate, ili se na neki način izvučete iz tog monologa. Ja, po nekom nepisanom pravilu, uvek pristanem na tu ulogu slušaoca. Postala sam, izgleda, lepak za tuđe ispovesti, mirna luka za neznance koji nose teret veći od onog koji može stati u jedan prosečan dan.

Taj banalni obilazak zbog radova na putu bio je okidač. U njoj se u trenutku srušila brana, a lavina reči koju je pustila krenula je od ulice, a završila pravo u bolničkim hodnicima KBC-a i VMA.

Čak i da sm htela, nisam imala kad, a ni prostora, da kažem mnogo. Izustila sam svega tri reči. Moje ćutanje nije bilo odsutnost, bilo je zeleno svetlo. Često mi ljudi pričaju, htela ja to ili ne – kao da mi na čelu piše - hronični skupljač tuđih priča. Slušam ih kako prosipaju reči bez reda, bez zareza i daha, kao jednu dugu, nepreglednu rečenicu kojoj ne nazirem kraj. Dok oni nezaustavljivo govore, ja u glavi podsvesno pokušavam da im postavim znake interpunkcije, da tim nabacanim dijagnozama i strahovima dam neki oblik, kako bih uopšte mogla da ih procesuiram.

Tokom večeri, u tišini svog doma, postala sam svesna da u glavi nosim fajl koji nisam ja kreirala. Tuđa bolest, tuđi strahovi i miris bolničkih čekaonica uselili su se u moju unutrašnju arhivu bez pitanja.

Pokušavam da zamislim sebe u toj ulozi. Da nekome nepoznatom predajem komad svoje intime. Ne ide. Čak ni u mislima. Moje misli su moji podstanari. Ja ih čuvam unutra, slažem ih pažljivo i ne dam ih vetru da ih raznese. Ja sam ona iza kulisa, ona koja posmatra dok svetla reflektora prate tuđe životne drame.

Ali moja glava je nekada premala i za mene jednu. Nemam dovoljno mesta da skladištim tuđe sudbine. Zato ove redove pišem da bih se rasteretila. Pisanje je moj način da ispratim nepozvane goste iz svojih misli. Prebacujem ovaj fajl gde mu je i mesto, da bih u sebi sačuvala prostor za ono što je zaista moje.

Neke priče jednostavno moraju da odu niz vetar, da bi u luci ponovo zavladao mir.

Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Zašto i dalje biram reči

Ponekad me pitaju kako jedna analogna žena funkcioniše u ovom digitalnom, ubrzanom svetu, gde se informacije prenose brzinom svetlosti, a trenuci traju koliko i jedan "skrol" na ekranu. Moj odgovor je uvek isti: zapravo nije teško. Jer, kada nešto radite iz čiste ljubavi, a ne zbog nagrada i fanfara, svet odjednom prestane da bude komplikovan. U toj jednostavnosti pisanja ja pronalazim svoj mir.

Blog naspram vloga

Za mene blog funkcioniše kao neka vrsta digitalnog dnevnika ili moje lične "svaštare". On trpi popravke, dopisivanja i pruža strukturu koja je daleko preglednija od beskonačne gomile video-klipova.

Pisanje je zanat koji trpi brisanje. Svaka precrtana reč i svaki pažljivo odabran zarez su dokaz poštovanja prema onome ko će te redove sutra čitati. U svetu instant videa, tekst je retka prilika da budemo precizni u svojim osećanjima. Pisana reč ostavlja jasniji trag koji je lakše pretražiti i kojem se lakše vraća čak i posle mnogo godina.

Dok je kod vloga sve servirano – i slika i ton – kod bloga ja dajem reči, a čitalac sam gradi scenografiju. To stvara neraskidivu, intimniju vezu, jer svako ko čita moje redove, tu priču doživljava na svoj unikatan način, bojeći je sopstvenim emocijama.

Vlog je bljesak, blog je trag

U svetu koji je postao previše bučan i gde svi traže pažnju glasnim efektima, ostati dosledan pisanju za mene je svestan izbor - tišine i fokusa umesto vike i agresivne montaže.

Pisana reč ne stari. Video-zapis može delovati zastarelo zbog tehnike koja ga prati, ali iskrena priča o ljudskom doživljaju, napisana pre deset godina, zvuči jednako sveže i danas. Rečima ne treba najnovija rezolucija da bi doprle do srca.

Vlog je često "brza hrana" koja se konzumira u hodu i zaboravlja čim krene sledeći snimak. Blog je, s druge strane, spora večera uz razgovor. On traži da se čitalac smiri i posveti mojim redovima.

U pisanju nema montiranja emocija

Iako je blog samo platforma, postovi koje godinama gradim na svom prostoru su moja digitalna zaostavština. Svaki od njih je jedan dragoceni delić slagalice mog života koji se ne može samo "premotati" kao video. On se mora proživeti kroz čitanje. Jer na kraju dana, reč je jedini trag koji istinski ostaje.

Zato, hvala vam što ste i danas izabrali da čitate, a ne samo da gledate.

Moja slamka sa imenom

Sve češće se osećam kao da živim u svetu koji je jedna velika baruština što pokušava da me povuče na dno. Gledam oko sebe i vidim kako se polako, kolektivno, gubimo u svakodnevici koja nam nagriza dušu. I tada posegnem za pisanjem. Ne radim to zato što terapeuti tako predlažu ili zato što je to lep hobi.

Pišem jer se za reči držim kao za jedinu slamku spasa. Pišem da bih ostala na površini, da bih izbacila iz sebe žabokrečinu koja se nakuplja tokom dana. Svaka rečenica je udisaj čistog vazduha, mali čin otpora protiv svega što nas uništava. Dokle god pišem, znam da sam još uvek tu – cela i svoja.

To je prostor u kojem sam još uvek ja – ja - mesto gde me niko ne može slomiti. Često razmišljam o tome šta bi ostalo od mene da mi neko sutra oduzme tu mogućnost pisanja. Verovatno bih i dalje hodala, pričala i obavljala svakodnevne poslove, ali bi pola mene jednostavno nestalo. Ne bi to bio veliki prasak niti drama. Pre bi ličilo na ono tiho, opasno klizanje u mrak u kojem se samo naziru obrisi normalnog i gde se više gotovo ništa ne oseća.

Najteže mi padaju razgovori radi reda, rečenice koje se izgovaraju samo da bi se popunila tišina. To su oni trenuci kada razmenjujemo reči kao bezvredne žetone – "šta ima" ili "vreme je grozno" – dok nam se u očima vidi da nismo prisutni. Ta isprazna komunikacija nema težinu. Svaki dijalog bez suštine je novi sloj žabokrečine koji mi se lepi za kožu. Guši me to pretvaranje da smo tu, dok nam duše sede negde sa strane, čekajući da padnu zavese pa da se predstava završi.

Zato, kada sednem pred laptop, ne tražim lepe reči. Tražim one istinite. One koje niko ne sme da izgovori uz kafu ili u prolazu. Možda je svet zaista postao baruština, ali dokle god imam moć da imenujem stvari, ja joj ne pripadam.

Pisanje je jedini način da stvarnost podnesem, a da ne postanem njen nemi saučesnik. Možda su moje reči samo krhka slamka, ali na njoj piše moje ime. I to je sasvim dovoljno da preživim još jedan dan.

Nedavno mi je prijatelj rekao da će me ljudi, zbog svega što pišem, ili poštovati ili mi dodeliti etiketu persone non grata.

Dok završavam ovaj tekst, znam odgovor. Dokle god moje reči seku kroz žabokrečinu, nevažno je na kojoj sam listi. Važno je samo da nisam nemi saučesnik. Da sam ostala – svoja.

Čuvari mojih nemira

Još od školskih dana, imala sam iskrenije i lojalnije drugove nego drugarice. Naravno, imam ja i danas nekoliko dragocenih prijateljica, ali one sada nisu tema.

Tada nisam mnogo o tome razmišljala, ali sam bila svesna razlike. Uspevala sam ja da dešifrujem te suptilne signale i neizgovorene reči u ženskim krugovima, ali meni to nikada nije bila poenta druženja. Nisam želela da mi prijateljstvo bude stalni rad na tumačenju tuđih raspoloženja. Želela sam, i danas želim, otvoren i zdrav odnos - bez tajni, bez podteksta i bez stalnog "čitanja između redova".

Ali dosta o prošlosti. Ona je samo uvod za ono što imam danas.

Htela ja to ili ne, život mi je filtrirao ljude. U masi svakojakih izdvojila su se njih dvojica. Danas više ne analiziram zašto je to tako. Jednostavno prihvatam da su moj svet izgradili muškarci. Oni su tačka u kojoj prestaje potreba da se objašnjavam. Kod njih nema "praznog hoda" niti straha da ću biti pogrešno shvaćena.

Naše druženje ne traži formu, ne zahteva svakodnevne izveštaje niti dokazivanja. Ono je bezuslovno u najčistijem smislu te reči - ne traži ništa osim apsolutne iskrenosti i međusobnog poštovanja. Sa njima ne moram da budem nasmejana ako mi se plače, niti jaka ako se raspadam. Ne traže od mene ništa osim da budem to što jesam - ogoljena, stvarna i svoja. I baš zato što ništa ne traže, imaju moju potpunu odanost.

Iako su obojica moji stubovi, svaki me drži na svoj način, unoseći u moj život dve potpuno različite a podjednako važne vrste sigurnosti koje se savršeno dopunjuju.

Jedan od njih nosi tu dragocenu, suptilnu nežnost koju se ne plaši da pokaže. On je čovek blage naravi, neko ko uvek ume da pronađe pravu reč koja leči i umiruje. Njegova blagost se oseća u svakom razgovoru i pokretu, a njegova uviđajnost me uvek iznova zadivi. On oseća moje raspoloženje pre nego što bilo šta izgovorim. Njegova podrška je meka, ali postojana, kao mirna ruka na ramenu kad se sve oko mene uzburka. 

Drugi tu istu nežnost često vešto maskira, naročito u onim trenucima kada oseti potrebu da bude "tipično muško" - čvrst, neprobojan, onaj koji ne dozvoljava emocijama da ga pokolebaju. Ali ja ga čitam. Znam da se iza te maske krije ista ona briga, samo ponekad upakovana u tipično muške reči i ponašanje. I što je najvažnije, on to delima i pokazuje. Ona su glasnija od svake maske, potvrđujući da je tu, uvek i bezuslovno, kad god mi je potreban.

Iako su na prvi pogled potpuno različiti, u suštini su krojeni od istog materijala. Imaju taj neki sličan, skoro zaboravljen kodeks ponašanja i životne vrednosti koje su u ovo vreme postale prava retkost. To su ljudi koji drže reč, koji ne prodaju maglu i koji znaju šta znači biti Čovek.

Upravo to ih čini vrednijim od svega što sam na svom životnom putu sretala. Ne mogu ih porediti ni sa kim, jer jednostavno ne liče na ostatak sveta koji poznajem. Oni su van konkurencije i van šablona.

I dok svet možda očekuje da mi ženski krugovi budu primarni, ja znam svoju istinu: njihovo prisustvo u mom životu ne bih menjala ni za šta na svetu. Jer, dok drugi traže brojnost, ja sam pronašla suštinu. Oni su moja mirna luka, ali i čuvari mog nemira.

Posvećeno: Dvojici prijatelja koji su znali ovo pre nego što je i prva reč napisana

---

Proračunati

Perfidna ravnodušnost. Proračunata tišina. Informacioni embargo. Monopol na empatiju.

Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.

Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.

Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.

Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".

Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.

Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.

Poslednji prozor u mart

Noćas su se kazaljke pomerile jedan sat unapred. To letnje računanje vremena uvedeno je davne 1983. godine i od tada nam svakog prolećnog dana kradu komadić sna u zamenu za prividno duži dan.

Zamislite, jutros kada ste otvorili oči, sat nije bio na noćnom ormariću. Nije bilo ni ormarića, čak ni zidova. Sve što ste imali je nestalo. Probudili ste se u svetu koji više ne kuca, već vibrira – u 2126. godini. Čitav jedan vek nam je promakao u snu.

Nema prekidača za svetlo, a zidovi – ako su se tako uopšte mogli nazvati – sazdani su od zgusnute svetlosti. Nema kvaka, nema mirisa jutarnje kafe, samo sterilna, pulsirajuća frekvencija koja pokušava da se sinhronizuje sa vašim dahom. Ljudi ne hodaju, oni klize kroz prostor, umreženi nevidljivim nitima informacija.

Pokušali biste da izgovorite obično "Dobar dan", ali reči bi zvučale kao tupi udarci kamena o kamen u svetu koji komunicira mislima. Postali ste digitalni fosili. Arhaični ostatak civilizacije koja je verovala u papir, mastilo i težinu izgovorene reči.

Najteže je sa sećanjima. U 2126. godini prošlost se ne pamti, ona se skladišti. A vi? Vi u svojim dlanovima još uvek osećate hrapavost onog ormarića kojeg više nema i miris marta koji se, negde usput, izgubio u toku jedne noći.

U 2026. godini smo se plašili za lozinke, a ovde su nam misli javne površine. Više nemate luksuz unutrašnjeg monologa. Svi "čuju" vašu tišinu. U tom svetu bez tajni, tuga je postala sistemska greška. Vaša čežnja za mirnim kutkom sopstvene glave tretira se kao kvar na mreži. Pokušavate da sakrijete lik majke, miris stare knjige ili boju nečijih očiju u neki neistraženi ugao uma, ali algoritmi te slike odmah prepoznaju i pretvaraju u binarne kodove. Više niste vlasnici ni sopstvene nostalgije.

Nema više onog "Kako si?" na koje se može odgovoriti kratkim "Dobro sam", dok se u vama lome svetovi. Ovde se vaši lomovi vide kao titranje na zidovima od svetlosti. Vaša duša je postala podatak dostupan svima, izmerena u bitovima, ogoljena do poslednjeg miligrama autentičnosti koju još uvek grčevito čuvate.

Ironija je potpuna. Te 1983. godine uveli su nam kraći dan pod izgovorom svetlosti, obećavajući nam više vremena za život, a zapravo su nam uvek iznova krali onaj najdragoceniji sat – sat mira u kojem se snovi polako pretvaraju u javu. Taj jedan sat nam je "ukrao" čitav jedan vek.

Ali u tom proleću 2126. godine, dok klizimo kroz sterilnu večnost, shvatamo surovu istinu - u tom jednom ukradenom satu sna ostalo je sve što nas je činilo ljudima. Pravo na tajnu, mastilo na papiru i blagoslov da nas niko ne čuje dok ćutimo sami sa sobom.

A onda... otvarate oči.

Probudili ste se, ali ne u toj budućnosti. Sve je tu. Niste izgubili rano proleće. Ono pravo, koje miriše na zemlju i kišu, a ne na frekvenciju. Bio je to samo san.

Tricikl i pomoćni točkići

Tricikl je prva lekcija iz stabilnosti. Tri tačke koje drže ravnotežu tamo gde dve daju stabilnost. Ali ipak prvi točak daje smernice i od njega sve zavisi. On se prvi susreće sa kišom, vetrom, on drži pravac i ne skreće naglo. Biti prvi točkić ne znači da imaš moć. Prvi, tj. prednji točkić ima poziciju odgovornosti.

Verujem da retko ko u detinjstvu nije vozio tu malu napravu za prevoz. Ja se čak sećam i kako je izgledala i koje je boje bila. Crvene, naravno. 

Tricikl je bio uvodni deo za manji bicikl, mada sa pomoćnim točkićima (ali brzo sam ih se rešila). Dok sam još vozila tricikl, sećam se da sam bila usmerena samo na taj prednji točak, ona zadnja dva su postojala ali nisu bila toliko važna. Bitno je bilo upravljanje a zadnji su tu bili...zbog sedišta (dečija perspektiva). I bila sam sva bitna kad obiđem neku rupu na asfaltu i kada skrenem u krivini. Biti prednji točak značilo je biti budan, ne udariti u trotoar ili nekog drugog vozača. Zadnji točkovi su samo pratili putanju ovog prvog glavnokomandujućeg.

A šta se desi kada ste treći točkić? I ko je na triciklu baš taj? Vreme brzo prođe i preraste tricikl i dobijete novi ali onaj sa pomoćnim. Odgovornost je opet na prvom točku ali sada zadnji ima potporu. No, vremenom se oslobodimo te pomoći i počinje "luda vožnja" na samo dva točka. Jer niko ne želi da bude taj treći točak, makar se radilo i o pomoćnom.

Na kraju, shvatiš da se pravi balans ne postiže brojem točkova, već kvalitetom osovine. Ja sam svoj prednji točak usmerila ka čistini. Skinula sam te pomoćne delove koji su služili samo da podupiru nesigurnost. Jer, prava "luda vožnja" nije ona u kojoj se grčevito držiš da ne padneš. 

Neki točkovi su tu da te nauče kako da kreneš, ali samo tvoja sopstvena ravnoteža te vodi do cilja. A tamo se stiže bez pomoćnih rekvizita.

Kako si?

Da li smo zaboravili kako se sluša... sagovornik?

Mislim da jesmo.

Postali smo majstori u razmeni praznih reči. Naše „Kako si?” postalo je isto što i mahanje u prolazu – samo zvuk koji puštamo reda radi, dok smo mislima već na drugom mestu. Retki su oni koji to pitanje postavljaju da bi saznli istinu. Sve se svelo na retoričko, koje izgovaramo reda radi, dok u tišini nastavljamo dalje svako svojim putem.

U svetu gde je pažnja jedna od skupljih valuta, postali smo neverovatno škrti. Zašto je pitanje „Kako si?” postalo opasna zona? Zašto se, ako neko zaista odluči da nam otvori dušu, često zateknemo kako tražimo izlaz, nespremni da ponesemo teret tuđe iskrenosti? Zar je lakše ostati na površini, u sigurnoj luci, nego zaroniti u dubinu gde se kriju stvarni odgovori?

Strašno je to što smo postali društvo koje postavlja pitanja, a moli se Bogu da ne dobije iskren odgovor.

Navikli smo na scroll. Ako odgovor ne stane u jedan story ili jedan like, on postaje naporan. Ljudi više nemaju kapacitet da procesuiraju tuđu emociju koja nije upakovana u filter. Ako nečije „Nisam baš najbolje” zahteva više od pet minuta pažnje, odjednom vidiš kako im pogled luta, najčešće ka telefonu. Kao da su zaboravili da prava povezanost ne ide preko Wi-Fi signala, nego preko pogleda koji ne skreće.

Biram da ostanem budna i prisutna, čak i kada je tišina teška. Kada te pitam kako si, ja zaista sklanjam telefon i gledam te u oči. Spremna sam na tvoj umor, na tvoju sreću ili na tvoju tišinu. Jer, ako prestanemo istinski da se slušamo, šta nam uopšte ostaje? Ostaju nam samo prazne ljušture koje se ljubazno mimoilaze, dok se unutra, u mraku, svako bori sa svojom neodgovorenom istinom.

Sledeći put kada nekoga pitaš kako je, budi spreman da zaista ostaneš i saslušaš odgovor.

Pismo Oprezu (i dalje si mi potreban)

Nakon 418 dana neprekidne straže, odlučila sam da se pozdravimo, on i ja. Bar u jednom segmentu mi više neće biti potrebne njegove usluge.

Dragi Oprezu, neizmerno sam ti zahvalna što si bdeo nada mnom. Bio si sva moja čula, 101% budan, u svakoj sekundi kada ja to nisam smela ili mogla da budem. Hvala ti što si analizirao svaki zvuk kočnica i svaki pokret u saobraćaju, verujući da me samo tvoja budnost spasava.

Došao je kraj tvom nadzoru nad ovim delićem mog života. Odradio si svoj posao pošteno i najbolje moguće što je moglo biti. Ali, tvoja budnost me je predugo držala zarobljenom u danu koji je odavno prošao.

Ja ti ne dajem otkaz, jer tvoja snaga mi je i dalje dragocena. Samo je smena na barikadama prošlosti završena. Danas te ne šaljem od sebe, već te pozivam da pređemo na nove zadatke. Skini taj teški oklop straha i postani moj tihi saveznik u stvaranju, a ne samo u preživljavanju.

Potreban si mi i dalje - budi uz mene da prepoznam lepotu, da osetim pravu meru odmora i da me čuvaš na putevima kojima tek treba da koračam, ali ovaj put bez vriska kočnica u mojim mislima. Od sada, ti više nisi moj kavez, već moja intuicija. Idemo dalje, zajedno, ali uz muziku koja je glasnija od svakog tvog upozorenja.

Ovaj post je dokaz da preživeti ne znači samo ostati nepovređen, već ponovo naučiti kako da veruješ svetu. Evo, posle mnogo vremena, putujem bez telohranitelja u sopstvenoj glavi. I sve je prošlo OK.

Da li i vi nosite neki stari "oklop" koji vam više ne treba? Možda je vreme da i vi napišete jedno vašem OPREZU.

P.S. Ovo je moj delimičan raskid sa starim navikama i nastavak priče 418 dana. Ako želite da vidite odakle je krenulo ovo dežurstvo i zašto je ovaj korak danas toliko velik, podsetite se prethodnog posta ovde: 

https://saranijagara.blogspot.com/2026/03/418-dana.html?m=0

Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.

Poslednji rok za tvoje vreme

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

Jesi li ti - TI? Ili je bolje te da pitam - da  li si dovoljno TI? Mislim da znaš na šta mislim.

Budimo iskreni, biti "dovoljno TI" često ima visoku cenu. Košta nesporazuma sa okolinom, gubitka onih koji su voleli našu "umivenu" verziju, ili suočavanja sa sopstvenim mrakom. To nije udoban proces. To je hirurgija na živo, bez anestezije društvenog odobravanja. Ali to je jedina operacija koja na kraju dana ne ostavlja onaj gorak ukus u ustima - ukus izdaje samog sebe. Jer, biti lažan je na duže staze mnogo skuplje nego biti iskren.

Ako si spreman da platiš tu cenu, zapitaj se još nešto:

Za čijom potvrdom zapravo juriš? Da li je to aplauz ljudi koji te poznaju samo površno? Ili samo želiš unutrašnji mir?

Šta ostaje od tebe kada ti oduzmu titule, uloge i očekivanja? Ko je ta(j) TI koja ostaje u tišini kada utihnu razgovori?

Da li je "svoje vreme" samo izgovor za strah od "tvog vremena"? Jer lakše je čekati sudbinu nego doneti odluku da se maska skine odmah.

Nije stvar u tome da li ćeš uspeti da budeš autentičan. Stvar je u tome da li možeš sebi da priuštiš da to ne budeš? Jer ako sad nisi TI, kada planiraš da to postaneš?

I po koju cenu ćeš na kraju otplatiti taj dug prema sebi?