Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Zašto i dalje biram reči

Ponekad me pitaju kako jedna analogna žena funkcioniše u ovom digitalnom, ubrzanom svetu, gde se informacije prenose brzinom svetlosti, a trenuci traju koliko i jedan "skrol" na ekranu. Moj odgovor je uvek isti: zapravo nije teško. Jer, kada nešto radite iz čiste ljubavi, a ne zbog nagrada i fanfara, svet odjednom prestane da bude komplikovan. U toj jednostavnosti pisanja ja pronalazim svoj mir.

Blog naspram vloga

Za mene blog funkcioniše kao neka vrsta digitalnog dnevnika ili moje lične "svaštare". On trpi popravke, dopisivanja i pruža strukturu koja je daleko preglednija od beskonačne gomile video-klipova.

Pisanje je zanat koji trpi brisanje. Svaka precrtana reč i svaki pažljivo odabran zarez su dokaz poštovanja prema onome ko će te redove sutra čitati. U svetu instant videa, tekst je retka prilika da budemo precizni u svojim osećanjima. Pisana reč ostavlja jasniji trag koji je lakše pretražiti i kojem se lakše vraća čak i posle mnogo godina.

Dok je kod vloga sve servirano – i slika i ton – kod bloga ja dajem reči, a čitalac sam gradi scenografiju. To stvara neraskidivu, intimniju vezu, jer svako ko čita moje redove, tu priču doživljava na svoj unikatan način, bojeći je sopstvenim emocijama.

Vlog je bljesak, blog je trag

U svetu koji je postao previše bučan i gde svi traže pažnju glasnim efektima, ostati dosledan pisanju za mene je svestan izbor - tišine i fokusa umesto vike i agresivne montaže.

Pisana reč ne stari. Video-zapis može delovati zastarelo zbog tehnike koja ga prati, ali iskrena priča o ljudskom doživljaju, napisana pre deset godina, zvuči jednako sveže i danas. Rečima ne treba najnovija rezolucija da bi doprle do srca.

Vlog je često "brza hrana" koja se konzumira u hodu i zaboravlja čim krene sledeći snimak. Blog je, s druge strane, spora večera uz razgovor. On traži da se čitalac smiri i posveti mojim redovima.

U pisanju nema montiranja emocija

Iako je blog samo platforma, postovi koje godinama gradim na svom prostoru su moja digitalna zaostavština. Svaki od njih je jedan dragoceni delić slagalice mog života koji se ne može samo "premotati" kao video. On se mora proživeti kroz čitanje. Jer na kraju dana, reč je jedini trag koji istinski ostaje.

Zato, hvala vam što ste i danas izabrali da čitate, a ne samo da gledate.

Ispovest "špijuna" života

Često me pitaju, dok čitaju moje priče: "Odakle ti više te ideje? Kako imaš inspiraciju da pišeš baš svaki dan?"

Nasmešim se, pa im kažem da ja, gde god da pogledam, vidim priču. Radoznala sam i volim sve da čujem i vidim (dobro, ne baš baš sve). Moje objave nisu proizvod algoritma, one su plod posmatranja. Ja sam špijun života iz dva različita doba. Dobijem inspiraciju slušajući ono što drugi prečuju i gledajući ono što drugi ne vide.

I uvek sam uzbuđena istim žarom kada počnem da kucam. Znam da ću tu neku svoju emociju moći da podelim sa hiljadama ljudi samo jednim klikom.

Magacini nedovršenih misli

Moj digitalni prostor je moja svaštara. Tu nema strogog plana, samo čista potreba da se kaže. Čuvam svoje misli u draft folderima kao što sam nekada čuvala isečke iz novina. Ti folderi su moji magacini nedovršenih misli. Tamo čuvam "kosture" priča koji čekaju da narastu, kao testo pod krpom.

Pišem jer je to moj način da procesuiram ovu ubrzanu stvarnost, a da pritom ne izgubim onu devojčicu koja je nekada davno, mastiljavo-plavim prstima, ispisivala svoje prve dnevnike.

Analogno srce, digitalno pero

Neki kažu da je tehnologija hladna i da je udaljila ljude jedne od drugih. Ne delim to mišljenje. Za mene, tehnologija nije neprijatelj emocije, već samo njen novi provodnik. Ona je moje novo pero.

Moje srce je ostalo analogno, kuca u ritmu starog sata na zidu, ali moja slova sada putuju brže. I dok je u meni te radoznalosti koja me tera da otvorim novi prazan dokument, ja ću biti tu. Na granici svetova. Pola analogna, pola digitalna.

Neka tako i ostane.