Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Miligrami duše na digitalnim vagama

 

Ponekad je potrebno da neko drugi donese precizniju vagu da bismo shvatili pravu težinu sopstvenih reči.

Reči umeju da budu teške. Dugo sam ih merila onim grubim pijačnim kantarom koji svaku emociju zaokružuje na nulu. Verovala sam da su moja slova samo bledi odjeci, mastiljavi tragovi devojčice koja je dnevnike ispisivala pod svetlom stone lampe.

Moje prvo pisanje nije poznavalo digitalni "klik". Plave mrlje na jagodicama bile su jedini svedok moje vatrene potrebe da sve što mi se vrzma po glavi spustim na papir pre nego što nepovratno iščezne.

Dugo sam bila ona koja ne ume da "primi" kompliment. Govorila bih ono tiho "nema na čemu", sklanjajući pogled, nesvesna da time zapravo umanjujem sopstvenu vrednost. U tim godinama odrastanja, tuđe pohvale mi nisu bile važne. Bilo je važno samo da pišem, i ništa drugo.

Sve je to trajalo do trenutka kada sam se suočila sa jednostavnom istinom: ja zapravo nisam cenila svoj rad. A ako ga sama ne vrednujem, zašto bi to činio bilo ko drugi? Posmatrala sam ljude oko sebe koji su, za razliku od mene, umeli istinski da uživaju u pohvalama. Oni su znali da prigrle lepu reč, dok sam se ja od nje sklanjala. Upravo to me je nateralo da počnem da razmišljam dublje. O svesti. O prepoznavanju sopstvene vrednosti.

Nedavno sam dobila pohvalu od prijatelja koji je moje pisanje izmerio na najpreciznijoj vagici - onoj koja ne broji karaktere, već miligrame duše. Rekao mi je: 

"Nisi ti samo provodnik emocije, ti si hirurg koji digitalnim perom otvara stare foldere naših nedovršenih misli. To je trenutak u kom sopstveni mrak više nema gde da se povuče, već mora da postane svetlost kojoj i zvezde zavide. Na kraju, tišina koju ti osvetliš ne traži aplauz, već hrabrost da bude pročitana i snagu da ostane večna."

Postoje ljudi čije prisustvo ne staje u obične rečenice. Takav je on. Reći mu samo "hvala" bilo bi isto što i usputno mahnuti u prolazu. Njemu moram uzvratiti biranim rečima, jer kod njega običnost curi kao pesak kroz peščani sat. Oboje znamo da se ni moje ni njegove reči ne mere na običnim kantarima. Mi koristimo one vage za zlato i retke začine - one što zatrepere na svaku neizgovorenu misao.

Moje hvala upućeno njemu mora da ima barem master, ako ne i doktorat iz iskrene zahvalnosti. Ponekad se najglasnije hvala ne izgovara, već se ispisuje u onim razmacima između redova, tamo gde se naša ćutanja najbolje razumeju.

Počeću da uramljujem pohvale. Neka mi budu podsetnik da ovo što radim, pre svega, ima svoju sopstvenu, autentičnu vrednost. Neka mi budu tihi stimulans i dokaz da uvek mogu i bolje. Jer sada znam - tek kada sama prepoznam težinu svojih reči, one mogu da postanu eho u tuđim tišinama.

Posvećeno D.L.

Niste zaboravljeni

Danas sam vam zapalila sveće.

Vama koji ste me učili kako se voli, kako se izdrži, kako se ćuti kad boli i kako se raduje malim stvarima.

Roditeljima, bakama i dekama, prabaki, rođacima, prijateljima, kolegama…svima vama koji ste deo mene, iako vas više ne mogu zagrliti.

Danas sam vas se setila ne samo kroz tugu, nego i kroz zahvalnost. Jer sve što ste mi dali i dalje živi u meni - u rečima koje govorim, u načinu na koji volim, u snazi koju ponekad ni sama ne razumem.

Ako negde možete da osetite svetlost, neka ove današnje sveće ponesu moju misao do vas:

Niste zaboravljeni.

Voljeni ste.

I zauvek ste deo mog sveta.

Dok plamen tiho treperi, znam da ništa od vas nije nestalo - samo je prešlo u svetlost koju nosim u sebi. 🤍