Proračunati

Perfidna ravnodušnost. Proračunata tišina. Informacioni embargo. Monopol na empatiju.

Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.

Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.

Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.

Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".

Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.

Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.

S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki

Niste zaboravljeni

Danas sam vam zapalila sveće.

Vama koji ste me učili kako se voli, kako se izdrži, kako se ćuti kad boli i kako se raduje malim stvarima.

Roditeljima, bakama i dekama, prabaki, rođacima, prijateljima, kolegama…svima vama koji ste deo mene, iako vas više ne mogu zagrliti.

Danas sam vas se setila ne samo kroz tugu, nego i kroz zahvalnost. Jer sve što ste mi dali i dalje živi u meni - u rečima koje govorim, u načinu na koji volim, u snazi koju ponekad ni sama ne razumem.

Ako negde možete da osetite svetlost, neka ove današnje sveće ponesu moju misao do vas:

Niste zaboravljeni.

Voljeni ste.

I zauvek ste deo mog sveta.

Dok plamen tiho treperi, znam da ništa od vas nije nestalo - samo je prešlo u svetlost koju nosim u sebi. 🤍

Srešćemo se opet negde ti i ja

Budi optimista

"Samo pozitivno razmišljaj" - rečenica koja pokušava da nas uveri da nam se ružne stvari neće desiti. Ali nije tako. Kada se dese, ta fraza postane tanka kao flis-papir, predah koji ne ume da dodirne stvarnost. Jer, postoji život drugačiji od mantri i optimističkih fraza. Život u kojem se brinemo, čekamo, nadamo se i strahujemo... u kojem tuga i ljubav hodaju rame uz rame kao dve ruke koje se drže, iako možda neće stići do kraja. Tuga tada nije slabost - ona je dokaz da je ljubav bila stvarna, a ljubav - da ništa nije bilo uzalud.

Prijateljstvo

Pravo prijateljstvo ne traži stalnu prisutnost da bi postojalo. Ono se rađa i dokazuje u delima, u smehu koji preživljava i kada trenutak prođe. Ono se dokazuje i strpljenjem i tišinom koju druga strana ume da razume. Ono se ne meri kilometrima, ni kafama, ni učestalošću razgovora, već time koliko duboko osećamo jedno drugo. Neko može da živi u drugom gradu, a da nam bude bliži od onih koji su tu, preko puta ulice.

A kada realnost udari, kada vreme napravi skretanje bez povratka, tada shvatimo da fraze ne nose život. Ljudi ga nose. Njihova dela, njihove rečenice, njihovi gestovi, njihovo postojanje. I kada ih izgubimo, ne gubimo samo osobu, nego čitav prostor koji smo u svom biću godinama držali rezervisanim za nju.

Umela je sve da nasmeje

Ona je bila veseljak - od onih retkih koji unesu svetlost u prostor i pre nego što kaže bilo šta. Priče su joj se nizale jedna za drugom, dogodovštine uvek sa merom humora, a vicevi neizostavni. Ako je iko imao istinski životni optimizam, to je bila ona - ne površni, ideološki, već onaj koji se zasniva na iskustvu, ponekad crnom humoru i smehu - onom autentičnom.

Znala je reći: „Mila, sve će biti u redu.“ I koliko god se to nešto činilo drugačije, u njenom glasu je postojala čvrsta nit vere. Njen smeh i glas sada čujem jasnije nego ranije - kao da se sećanje potrudilo da mi vrati ono što srce odbija da pusti.

Iako je bila pričalica, ni slušanje joj nije bilo slabija strana. To je redak dar - biti i glas koji priča i uvo koje razume. Zato je u našem prijateljstvu postojala ravnoteža: ona koja priča, ja koja slušam, pa obrnuto. Bez pritiska, bez takmičenja, bez potrebe da se meri ko daje više. Ona je svojim postojanjem pokazala da prijateljstvo ne zahteva stalnu prisutnost da bi bilo veliko, niti glasno da bi bilo stvarno. Dokazala je da se ljudi ne dele na bliske i daleke po geografiji, već po načinu na koji ih osećamo u sebi. I da se najdublja bliskost ponekad rađa baš u tišini, u pažnji, u smehu koji ostaje i kad trenutka više nema.

Sadašnjost

Sada, u ovom prostoru bez nje, shvatam da ne živi sve što volimo - ali ostane sve što je bilo voljeno. Postoje ljudi koji ostave trag u pričama, u rečima, u onom „biće u redu“ izgovorenom bez kalkulacije. Njih ne zaboravljamo zato što ne možemo, već zato što ne želimo.

I u tome je smisao prijateljstva: ono nas menja, preobražava i oplemenjuje, čak i onda kada se završi na način koji nismo birali. Ostavlja nam nešto što ne može da se izgubi. To su oni čije će prisustvo odjekivati dugo nakon što njihov glas utihne.

P.S. Verujem da svako od nas nosi taj "rezervisani prostor" za nekoga ko više nije tu.

U znak sećanja na moju Zoku Tankosić