Proračunati

Perfidna ravnodušnost. Proračunata tišina. Informacioni embargo. Monopol na empatiju.

Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.

Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.

Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.

Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".

Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.

Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.

365 dana kasnije: Moja mapa nevidljivih ožiljaka

Danas je bio dan D. Godišnjica saobraćajne nesreće koja je odnela dva života. Pedeset i šest nas je bilo povređeno – neki lakše, neki teže. Fizičke povrede su do sada „zarasle“. Ono što još nije, to su one povrede koje se ne vide golim okom. Psihičke.

U početku, telefon nije prestajao da vibrira. Pozivi, poruke, smešni klipovi - svi su pokušavali da mi „skrenu pažnju“ sa mraka u kojem sam se našla. To je onaj prvi talas empatije koji vas zapljusne, a onda se, sasvim prirodno, povuče. Ljudi se vraćaju svojim životima, svojim rutinama i sadržajima koji nemaju veze sa mojim ožiljcima. I to je normalno.

Posle nekog vremena, uz mene su ostali samo oni pravi prijatelji, što se dalo i očekivati. Tek retki se nisu uopšte oglašavali jer, kako kažu, „nisu hteli da me ometaju“. Pitam se – u čemu? Pa jedna poruka ohrabrenja, podrške ili prosto pozdrav, neće nikome zasmetati. Moji problemi nisu virusi koji se mogu preneti mejlom ili telefonskim razgovorom. Ali, tako se ljudi isfiltriraju. Na kraju ostanu samo oni koji su tu bili oduvek – i u dobru i u zlu.

U ovih godinu dana prošla sam kroz razne faze raspoloženja, čitavu lepezu manifestacija i psihosomatskih problema. Naučila sam da psihosomatika nije „umišljanje“. To je način na koji naša podsvest vrišti jer više ne može da ćuti. Trauma ima svoj sopstveni jezik.

Moja „lepeza“ je uključivala sve: od iznenadnog gubitka daha u potpunoj tišini, do napada panike usred obične kupovine. Telo pamti stres čak i kada mi pokušavamo da ga potisnemo. Naučila sam da ne mogu snagom volje zaustaviti drhtanje ruku ili ubrzan rad srca kada mozak detektuje opasnost tamo gde je nema. Morala sam da naučim da ne budem ljuta na svoje telo; ono me nije izneverilo, samo je ostalo u stanju pripravnosti pokušavajući da me zaštiti.

Da mogu da se vratim unazad, onoj osobi od pre godinu dana samo bih stavila ruku na rame i šapnula:

„Ne plaši se onoga što dolazi. Boleće, bićeš umorna i često ćeš se osećati kao stranac u sopstvenoj koži, ali preživećeš i to.“ Rekla bih joj da ne troši snagu na pravdanje onima koji ne razumeju i da će ponovo naučiti da diše – ne uprkos svemu, već sa svim tim što nosi.

Danas na život ne gledam kao na nešto što se podrazumeva. Za mene je on sada pozajmljeno vreme. Shvatila sam da nismo onoliko čvrsti koliko mislimo, ali smo mnogo žilaviji nego što možemo da zamislimo. Više ne jurim za velikim stvarima; tražim mir u onim malim, „običnim“ trenucima.

Godišnjice su tu da nas podsete na ono što smo izgubili, ali i na ono što je preostalo. A preostalo je dovoljno da se izgradi nešto novo – možda malo tiše, ali svakako dublje i svesnije.

Živa sam. I to je, posle svega, jedina pobeda koja je danas bitna.

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

OVIH DANA

Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???

Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?

I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?

Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).

Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.

Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.

PODRŠKA, JER SU JE ZASLUŽILI DA BUDU PODRŽANI.