Ispovest "špijuna" života

Često me pitaju, dok čitaju moje priče: "Odakle ti više te ideje? Kako imaš inspiraciju da pišeš baš svaki dan?"

Nasmešim se, pa im kažem da ja, gde god da pogledam, vidim priču. Radoznala sam i volim sve da čujem i vidim (dobro, ne baš baš sve). Moje objave nisu proizvod algoritma, one su plod posmatranja. Ja sam špijun života iz dva različita doba. Dobijem inspiraciju slušajući ono što drugi prečuju i gledajući ono što drugi ne vide.

I uvek sam uzbuđena istim žarom kada počnem da kucam. Znam da ću tu neku svoju emociju moći da podelim sa hiljadama ljudi samo jednim klikom.

Magacini nedovršenih misli

Moj digitalni prostor je moja svaštara. Tu nema strogog plana, samo čista potreba da se kaže. Čuvam svoje misli u draft folderima kao što sam nekada čuvala isečke iz novina. Ti folderi su moji magacini nedovršenih misli. Tamo čuvam "kosture" priča koji čekaju da narastu, kao testo pod krpom.

Pišem jer je to moj način da procesuiram ovu ubrzanu stvarnost, a da pritom ne izgubim onu devojčicu koja je nekada davno, mastiljavo-plavim prstima, ispisivala svoje prve dnevnike.

Analogno srce, digitalno pero

Neki kažu da je tehnologija hladna i da je udaljila ljude jedne od drugih. Ne delim to mišljenje. Za mene, tehnologija nije neprijatelj emocije, već samo njen novi provodnik. Ona je moje novo pero.

Moje srce je ostalo analogno, kuca u ritmu starog sata na zidu, ali moja slova sada putuju brže. I dok je u meni te radoznalosti koja me tera da otvorim novi prazan dokument, ja ću biti tu. Na granici svetova. Pola analogna, pola digitalna.

Neka tako i ostane.

15 godina pišem blog bez marketinških pomagala

Gde god da skrolujem, proleti mi „terapijsko pisanje“. Koju god društvenu mrežu da otvorim, opet ista stvar. Na sve strane agresivni marketing, "estetični" PDF-ovi i priručnici koji obećavaju katarzu (duboko "pročišćavanje" ili oslobađanje od nagomilanih osećanja) i sve to u tri laka koraka, pod uslovom da ih platite.

A da ja vama nešto kažem iz ugla nekoga ko ovaj blog piše već 15 godina i još uvek to radi - ne treba mi ničije „stručno“ vođenje da bih pogledala u sopstveni mrak. Videla sam i cene. Najniža, 25 evra za par strana digitalnog papira. Dobiješ instrukcije šta i kako da pišeš - pitanja koja bi navodno trebalo da ti "otključaju dušu". Ja ću se malo šaliliti (jer šta mi drugo preostaje pred tolikim apsurdom), pa bi moji odgovori izgledali ovako:

1. Ono što me trenutno najviše boli je... d*pe od sedenja i čitanja ovih budalaština.

2. Ovo nikome ne govorim, ali... k*nja mi se od ovolikog marketinga.

3. Kad slušam ovu pesmu, u meni se pokrene...helikobakterija.

Smešno? Možda. Ali poenta je u tome da su pitanja koja dobijate na tim "kreativnim radionicama" upravo tog tipa - nivo učiteljice iz drugog osnovne. Ima tu i sadržaja poput: "Napiši pismo mlađoj sebi" ili "Šta bi tvoje srce reklo tvom strahu?". Sve se to prodaje kao prečica za mentalno zdravlje ljudima koji nemaju vremena ili novca za pravu terapiju, pa im ovo zvuči kao povoljna opcija. Ali, da li zaista treba plaćati nekome ko vam je dozvolio da mislite svojom glavom?

Marketing u ambalaži od 25 evra

Smeta mi taj pritisak gde me ubeđuju da mi treba njihova mapa da bih prošetala svojom ulicom. Za ovih 15 godina, znam da mi za katarzu ne treba nikakav "programirani gorski kristal" nego samo sirova istina. Dok marketing poručuje: "Držite ametist u levoj ruci da biste otključali podsvest"  ja znam da podsvest otključava samo iskrenost, a ona je besplatna.

Nude vam uz to "pomoćne alate" - eterična ulja za "sidrenje" emocija i planere koji su toliko nakrcani instrukcijama da u njima više nema mesta za vašu autentičnu misao. Neki od tih rokovnika vam čak sugerišu kada da udahnete, a kada da izdahnete. Čeka te i QR kod,  na svakoj desetoj strani da ti pusti frekvencijski usklađenu muziku, jer tvoja tišina, valjda, nije dovoljno dobra ako nije brendirana.

Zamke koje vrebaju iza ćoška

Ali tu se ne zaustavljaju. Ubeđuju te da moraš da pomirišeš određenu mešavinu ulja "za otvaranje srca" pre nego što uopšte dotakneš tastaturu. Kao da tvoj mozak ima prekidač koji radi samo na miris skupe lavande, a ne na tvoju čistu ljudsku potrebu da izbaciš neko osećanje iz sebe. To je prodaja magle u mirisnim bočicama.

Zatim su tu "zatvorene zajednice" i članstva. Prvo ti prodaju priručnik, a onda te uvlače u grupe gde bi trebalo da deliš svoju intimu sa strancima pod nadzorom nekoga ko je juče naučio šta je "shadow work" (potisnute emocije ljubomore, besa, zavisti i srama). To je tiha prevara - ubede te da si nesposobna da koristiš sopstveni um bez njihove mesečne pretplate.

Ti si jedini ekspert za svoj mrak

Pola tih što vas spopadaju sa svih strana upitno je kvalifikovano da čačka po vašoj psihi. Prava terapija nije "estetična". Ona je neuredna, često nepismena, puna besa, nervoze i nemoći. Ne treba ti rozenkvarc na stolu da bi priznala sebi da te nešto boli ili muči na bilo koji način. Treba ti samo hrabrost.

Terapijsko pisanje jeste legitiman alat, ali taj alat pripada tebi, a ne njihovim kampanjama. Ja od 2011. pišem isključivo digitalno – laptop, telefon, tablet - i to je to. Nikakvi nacifrani rokovnici mi nisu privukli pažnju i neće me dovesti do mira, već proces koji ide iznutra ka spolja.

Zapamti - TI si jedini pravi ekspert za sopstveni mrak i niko ti ne može dati bolja pitanja od onih koja tvoja tišina već postavlja.

Moja poruka za sve koji pišu

Pisanje je moćno kada je iskreno i tvoje. Ne treba ti instrukcija da bi izrazio osećanja - trebaju ti samo papir, olovka (ili tastatura) - kako ko više voli i spremnost da pogledaš u sebe iznutra. Ponekad je lekovitija jedna psovka, nego deset strana lažne zahvalnosti u pozlaćenom rokovniku. To je terapija, ovo ostalo je trgovina.

Piši kada ti prija, koliko želiš i o čemu želiš i to te neće koštati ni centa. Pravi proces ne miriše na brendirana ulja, već na istinu. I ne treba vam pretplata na sopstvenu dušu.

I znaj, svaka reč koju napišeš je mala pobeda. Jer u pisanju se ne radi o marketingu. Radi se o tebi. 💛

Dan zagrljaja: šta jedan zagrljaj može da promeni u nama

#danzagrljaja
Kako deset sekundi zagrljaja može povezati ljude, doneti mir u svakodnevnu bliskost i preneti emocije

Ja sam osoba koja voli da zagrli...

i volim biti zagrljena.

Nekako, zagrljajem ponekad kažem više nego što bih rekla ili napisala.

I uvek se nadam da će moj zagrljaj biti protumačen tačno onako kako je poslat - sa svim emocijama koje u tom trenutku šaljem onome koga grlim.

Za prepoznavanje bliskosti i sigurnosti u zagrljaju, treba oko 6 sekundi - kaže nauka. Tada srce uspori, nervni sistem se smiri, kortizol padne, a osećaj prisutnosti se uveća.

Ali ja bih dodala još 4 sekunde.

Ne zbog nauke, nego zbog duše.

Jer u tih 10 sekundi stane sve: hrabrost, zahvalnost, tuga, radost, smeh i mir.

Činjenica je da nismo svi odrasli uz zagrljaje. Nekima su bili normalni, nekima neprijatni, nekima nedostupni. Tek kasnije shvatiš da bliskost nije svima ista jedinica mere i da ljudi pružaju onako kako su naučili - ili onako kako su morali da nauče, bez toga.

Ima dana kada poželim da zagrlim ljude koje sam volela, ljude kojih više nema. Samo na 10 sekundi, bilo bi dovoljno da im kažem da mi nedostaju

i da ih volim, ma gde da su sada.

Međunarodni dan zagrljaja obeležava se svake godine 21. januara. Možda nije stvar u danu zagrljaja, nego u tome da ih ne štedimo. Cilj je da se podsetimo koliko je važna bliskost. Jer u svetu koji sve manje pita "Kako si?",

zagrljaj je način da kažemo: "Tu sam."

Zato - grlite ljude koje volite.

Češće, duže, iskrenije.

Ponekad je 10 sekundi sve što nam treba.

Da li je izdaja pustiti tugu da ode?

Postoje dani kada reči jednostavno nisu dovoljne da opišu težinu koju nosim u grudima. Uvek mi nedostaje još nešto, još taj jedan delić slagalice, da bih tu težinu mogla da uobličim. Dugo sam razmišljala kako da je nazovem, kako da je opišem, i shvatila sam da čak i reč "predstaviti" zvuči previše jednostavno, skoro pogrešno. Tuga se ne predstavlja; ona se ne izlaže kao slika na zidu. Ona se živi, ona pritiska, ona preplavljuje. Ovih dana ja živim upravo takve dane – one u kojima moja osećanja daleko prevazilaze jezik kojim govorim.

Uvek se nađu dežurni savetnici da mi pričaju o tome kako treba „prevazići“ loša stanja, kako treba „pobediti“ tugu i krenuti dalje. Ali niko ne zna da mi kaže šta se dešava kada ta tuga ne želi da ode – ili još gore, kada ja sama još uvek nisam spremna da je pustim. Ovaj tekst je nastao u trenucima kada je tišina postala preglasna, a suze jedini preostali način da se prodiše. Ovo je moja istina o borbi sa dve „prijateljice“ koje nisam zvala na kafu, a koje su ipak odlučile da se usele bez pitanja.

Kako se zove tuga koja vas uzme pod svoje i drži kao taoca? Okovana njenim lancima, ne uspevam da joj objasnim da mi ona nije najbolja prijateljica, iako se upravo tako ponaša. Plačem već danima. Suze same kreću, a ja ih ne sputavam - mislim da bi me ugušile kada bih pokušala da ih zadržim. Moje telo još uvek zadrhti onim prepoznatljivim nemirom kada ova druga „prijateljica“, anksioznost, odluči da se pravi važna. „Druženje“ je u toku i neprijatno je. Ali, kada je tuga bila prijatna?

Zagrlila me je čvrsto, onako kako grliš nekog svog koga dugo nisi videla, pa se raduješ svim čulima. Na trenutke imam osećaj da se implementirala u mene. Više je ne osećam kao strano telo, što je zastrašujuće. Kao da ne treba da ode; kao da bi njen odlazak značio još jedan, konačan gubitak.

Pustiti je da ode činilo bi se kao izdaja. Da li je svesno čuvam? Jesam li nesvesno dozvolila da pusti korenje u meni? Jesam li se ja to „pokvarila“?

Onaj deo mene koji je kao mašina i dalje radi po komandi. Donekle sam funkcionalna. Ali onaj drugi deo, emocionalni – on me razara i lomi u paramparčad. Zbog njega sam rastrojena, anksiozna, u stalnom iščekivanju sledećeg paničnog napada. To me iscrpljuje toliko da se osećam kao da sam lično upregla volove i ceo dan orala zemlju.

Možda ipak nisam „pokvarena“. Možda je ovo samo moj način da preživim ono što se rečima ne može obuhvatiti. Dok sedim u ovom tesnom zagrljaju tuge i anksioznosti, učim da ne bežim od sebe, čak ni kada se taj susret čini nepodnošljivim. Možda će sutra biti lakše, a možda će tuga samo promeniti boju. Do tada, puštam suze da teku, jer one su jedini dokaz da je taj izlomljeni deo mene i dalje itekako živ.

A vi? Da li ste i vi nekada čuvali svoju tugu kao najvrednije blago, plašeći se da će, ako ona ode, ostati samo nepodnošljiva praznina?

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.