S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki

Između buke i tišine

Svako svoju tugu nosi drugačije. Kod nekih je ona nemirna i bučna - pretvara se u nagle promene raspoloženja, u bes, u neshvaćenu euforiju ili cinizam, maskirajući se u sve ono što tuga naizgled nije.

Postoje i oni drugi. Kod njih tuga nije raspoloženje - ona je njihova tiha konstanta. Prepoznaš ih po hodu, po tome što im je bol postala dom, a ne usputna stanica. Oni su jednostavno, ljudi-tuga.

Osveta kao „lenjo“ tugovanje

Gledajući film "The Interpreter" zamislila sam se nad jednom rečenicom:

"Osveta je lenja vrsta tugovanja."

Na prvi pogled, to zvuči čudno. Zar osveta nije akcija? Zar nije pokret, bes, krik? Kako može biti lenja?

Ipak, ona je lenja jer nas štedi onog najtežeg posla na svetu: suočavanja sa prazninom.

Lakše je planirati udarac nego dopustiti sebi da osetiš koliko ti neko nedostaje. Lakše je hraniti gnev nego dozvoliti tugi da te slomi, a zatim te, komad po komad, ponovo sastavi. Osveta je bučna, ona traži metu, ali to je zapravo beg.

Težina tišine

Potrebno je mnogo više snage da se sedi u tišini sa sopstvenim gubitkom, kao što to čine ljudi-tuga, nego da se krene u rušenje sveta oko sebe. Osveta pokušava da izravna račune tamo gde je račun uvek u minusu. Dok ovi tihi ljudi kroz svoj bol čuvaju uspomenu, oni koji se svete tu uspomenu prljaju mržnjom.

Biti čovek-tuga nije poraz. To je tiha potvrda da je u nama postojalo nešto toliko vredno, da i njegov odlazak ima težinu koja nas oblikuje. To je put onih koji imaju hrabrosti da osete prazninu, a da je ne popunjavaju besom.

Jer, lakše je uništiti svet oko sebe nego ponovo izgraditi onaj srušeni svet unutar nas.

Osveta prođe u trenu, a tuga nas prati u stopu. I mada boli, taj hod kroz tišinu, jedini je način da ne izgubimo čoveka u sebi.

Da li je izdaja pustiti tugu da ode?

Postoje dani kada reči jednostavno nisu dovoljne da opišu težinu koju nosim u grudima. Uvek mi nedostaje još nešto, još taj jedan delić slagalice, da bih tu težinu mogla da uobličim. Dugo sam razmišljala kako da je nazovem, kako da je opišem, i shvatila sam da čak i reč "predstaviti" zvuči previše jednostavno, skoro pogrešno. Tuga se ne predstavlja; ona se ne izlaže kao slika na zidu. Ona se živi, ona pritiska, ona preplavljuje. Ovih dana ja živim upravo takve dane – one u kojima moja osećanja daleko prevazilaze jezik kojim govorim.

Uvek se nađu dežurni savetnici da mi pričaju o tome kako treba „prevazići“ loša stanja, kako treba „pobediti“ tugu i krenuti dalje. Ali niko ne zna da mi kaže šta se dešava kada ta tuga ne želi da ode – ili još gore, kada ja sama još uvek nisam spremna da je pustim. Ovaj tekst je nastao u trenucima kada je tišina postala preglasna, a suze jedini preostali način da se prodiše. Ovo je moja istina o borbi sa dve „prijateljice“ koje nisam zvala na kafu, a koje su ipak odlučile da se usele bez pitanja.

Kako se zove tuga koja vas uzme pod svoje i drži kao taoca? Okovana njenim lancima, ne uspevam da joj objasnim da mi ona nije najbolja prijateljica, iako se upravo tako ponaša. Plačem već danima. Suze same kreću, a ja ih ne sputavam - mislim da bi me ugušile kada bih pokušala da ih zadržim. Moje telo još uvek zadrhti onim prepoznatljivim nemirom kada ova druga „prijateljica“, anksioznost, odluči da se pravi važna. „Druženje“ je u toku i neprijatno je. Ali, kada je tuga bila prijatna?

Zagrlila me je čvrsto, onako kako grliš nekog svog koga dugo nisi videla, pa se raduješ svim čulima. Na trenutke imam osećaj da se implementirala u mene. Više je ne osećam kao strano telo, što je zastrašujuće. Kao da ne treba da ode; kao da bi njen odlazak značio još jedan, konačan gubitak.

Pustiti je da ode činilo bi se kao izdaja. Da li je svesno čuvam? Jesam li nesvesno dozvolila da pusti korenje u meni? Jesam li se ja to „pokvarila“?

Onaj deo mene koji je kao mašina i dalje radi po komandi. Donekle sam funkcionalna. Ali onaj drugi deo, emocionalni – on me razara i lomi u paramparčad. Zbog njega sam rastrojena, anksiozna, u stalnom iščekivanju sledećeg paničnog napada. To me iscrpljuje toliko da se osećam kao da sam lično upregla volove i ceo dan orala zemlju.

Možda ipak nisam „pokvarena“. Možda je ovo samo moj način da preživim ono što se rečima ne može obuhvatiti. Dok sedim u ovom tesnom zagrljaju tuge i anksioznosti, učim da ne bežim od sebe, čak ni kada se taj susret čini nepodnošljivim. Možda će sutra biti lakše, a možda će tuga samo promeniti boju. Do tada, puštam suze da teku, jer one su jedini dokaz da je taj izlomljeni deo mene i dalje itekako živ.

A vi? Da li ste i vi nekada čuvali svoju tugu kao najvrednije blago, plašeći se da će, ako ona ode, ostati samo nepodnošljiva praznina?

Srešćemo se opet negde ti i ja

Budi optimista

"Samo pozitivno razmišljaj" - rečenica koja pokušava da nas uveri da nam se ružne stvari neće desiti. Ali nije tako. Kada se dese, ta fraza postane tanka kao flis-papir, predah koji ne ume da dodirne stvarnost. Jer, postoji život drugačiji od mantri i optimističkih fraza. Život u kojem se brinemo, čekamo, nadamo se i strahujemo... u kojem tuga i ljubav hodaju rame uz rame kao dve ruke koje se drže, iako možda neće stići do kraja. Tuga tada nije slabost - ona je dokaz da je ljubav bila stvarna, a ljubav - da ništa nije bilo uzalud.

Prijateljstvo

Pravo prijateljstvo ne traži stalnu prisutnost da bi postojalo. Ono se rađa i dokazuje u delima, u smehu koji preživljava i kada trenutak prođe. Ono se dokazuje i strpljenjem i tišinom koju druga strana ume da razume. Ono se ne meri kilometrima, ni kafama, ni učestalošću razgovora, već time koliko duboko osećamo jedno drugo. Neko može da živi u drugom gradu, a da nam bude bliži od onih koji su tu, preko puta ulice.

A kada realnost udari, kada vreme napravi skretanje bez povratka, tada shvatimo da fraze ne nose život. Ljudi ga nose. Njihova dela, njihove rečenice, njihovi gestovi, njihovo postojanje. I kada ih izgubimo, ne gubimo samo osobu, nego čitav prostor koji smo u svom biću godinama držali rezervisanim za nju.

Umela je sve da nasmeje

Ona je bila veseljak - od onih retkih koji unesu svetlost u prostor i pre nego što kaže bilo šta. Priče su joj se nizale jedna za drugom, dogodovštine uvek sa merom humora, a vicevi neizostavni. Ako je iko imao istinski životni optimizam, to je bila ona - ne površni, ideološki, već onaj koji se zasniva na iskustvu, ponekad crnom humoru i smehu - onom autentičnom.

Znala je reći: „Mila, sve će biti u redu.“ I koliko god se to nešto činilo drugačije, u njenom glasu je postojala čvrsta nit vere. Njen smeh i glas sada čujem jasnije nego ranije - kao da se sećanje potrudilo da mi vrati ono što srce odbija da pusti.

Iako je bila pričalica, ni slušanje joj nije bilo slabija strana. To je redak dar - biti i glas koji priča i uvo koje razume. Zato je u našem prijateljstvu postojala ravnoteža: ona koja priča, ja koja slušam, pa obrnuto. Bez pritiska, bez takmičenja, bez potrebe da se meri ko daje više. Ona je svojim postojanjem pokazala da prijateljstvo ne zahteva stalnu prisutnost da bi bilo veliko, niti glasno da bi bilo stvarno. Dokazala je da se ljudi ne dele na bliske i daleke po geografiji, već po načinu na koji ih osećamo u sebi. I da se najdublja bliskost ponekad rađa baš u tišini, u pažnji, u smehu koji ostaje i kad trenutka više nema.

Sadašnjost

Sada, u ovom prostoru bez nje, shvatam da ne živi sve što volimo - ali ostane sve što je bilo voljeno. Postoje ljudi koji ostave trag u pričama, u rečima, u onom „biće u redu“ izgovorenom bez kalkulacije. Njih ne zaboravljamo zato što ne možemo, već zato što ne želimo.

I u tome je smisao prijateljstva: ono nas menja, preobražava i oplemenjuje, čak i onda kada se završi na način koji nismo birali. Ostavlja nam nešto što ne može da se izgubi. To su oni čije će prisustvo odjekivati dugo nakon što njihov glas utihne.

P.S. Verujem da svako od nas nosi taj "rezervisani prostor" za nekoga ko više nije tu.

U znak sećanja na moju Zoku Tankosić

Dan majki - Materice

Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.

I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.

I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:

„to je ciklus života“,

„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,

„prošlo je mnogo vremena“.

Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.

Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.

Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.

Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek. 

Tuga koja više nije neprijatelj

​Postoje ti neki dani u godini koji nose tugu u sebi. Tugu koja ne pravi buku.

​Ona ne dolazi iznenada, ne upada na vrata. Najavljuje se unapred – datumom. Za svaki praznik, rođendan. Za slavu. Odomaćila se već.

​Dani koji su nekada značili okupljanje i smeh, već dvanaest godina to nisu. Dom je tada imao svoje čuvare – roditelje, koji više nisu živi. Nekada smo bili svi. Danas – brat i ja.

​I baš na te datume, njihovo odsustvo postane glasnije od svega ostalog. Tada mi nedostaju više nego ikad.

​Ta neopisiva tuga koja me grli tih dana nije nova. Ona je stara, poznata, već odavno nastanjena u meni. Proverava da li sam zaboravila.

​Nisam.

​U trenucima tišine između mene i brata postoji mnogo neizgovorenog. I bliskost koja ne traži reči. Tuga koja lebdi u vazduhu oko nas kao da traži priznanje da je tu. Jer ona je svedok ljubavi koja je postojala – i koja još uvek postoji, samo u drugom obliku.

​Nova, a stara tuga. Zadrži se nekoliko dana i ode, bez najave. A ja učim da preživim praznike sa bratom – jer on je tu, uz mene.

Ali ove godine sam dobila poklon koji se retko daruje – dva živa anđela. Njih nema na slikama iz prošlosti i oni nisu poznavali moje roditelje. Ono što prepoznaju je odraz njihove ljubavi u meni. Možda nije slučajnost što sam ih upoznala baš sad. Možda su oni poslati kao odgovor na molitve onih kojih više nema. Oni su novi članovi porodice – ne po krvi, već po razumevanju, brizi i empatiji.

​Sada će tuga biti manje bolna, jer više neće biti neprijatelj. Ona postaje samo nit koja nas sve spaja u jednu veliku, neraskidivu celinu.

Saradnja sa Gemini je postala ozbiljna. Sliku je on generisao.

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.

Život posle nje

Dve godine već...NEDOSTAJE. I nedostajaće dok i ja postojim.

Nekada su dani tako dugi bez nje, njenog prisustva...njenog glasa, njenog dodira, čak i kritike. Suvišno je reći, bez njene ljubavi. Dve duge godine u kojoj su se listali dani, nedelje i meseci. U početku su dani bez nje bili tako jednolično prazni. Pretvarali su se u nedelje koje nisu bile ništa drugačije.
Nema ništa gore od otupelosti. Ne osećaš ništa i živiš kao robot. Nedelje su se nanizale u mesece koji su za nijansu bili bolji od proteklih dana. Pokušavala sam da se otrgnem od stanja u kojem sam bila. Sve je i dalje bilo kao na traci osim bola koji je malo utihno. A tuga - neopisiva. I opet ću ponoviti da je ona VREME LEČI SVE, najveća glupost ikada izrečena. Vreme ne leči - samo te nauči da živiš bez nekog koga si i ko je tebe neizmerno i bezuslovno voleo.
Eto i danas posle dve godine to tvrdim. Čovek je velika životinja, nekada veća i od nje same. Svašta može da izdrži, jer se priroda za to postarala. Ostanu rane koje nikad ne zacele, ali sam naučila sa njima da živim.
Sećanja su ta koja me dižu i daju snage za dalje, za život. Jer da nije bilo nje koja me je rodila ne bi bilo ni mene. I upravo zbog nje, ja živim i dišem jer joj to dugujem. Jer pola nje i dalje živi u meni. Ona, moja MAJKA, danas živi kroz mene.
Meni ostaje da budem zahvalna što me je baš ona rodila, odgajila, vaspitala, usmerila i dala ovaj skroman talenat za pisanje.
Život se nekada promeni za 360 stepeni i u trenutku (koji zna da traje) se ne znate snaći. Važno je samo da se ne predate.
Sa posvetom, mojoj MAMI.

Blogovanje...posledica rimovanja

Od kako znam za sebe, muzika je bila veoma važna i dosta prisutna u mom životu. Mada sam odrastala u porodici gde su se slušale narodne i izvorne pesme, moji roditelji su slušali i nešto što nije bilo sa naših prostora. Sećam se...jednog dana dok je moja majka kačila veš na žicu za sušenje, na radiju se čula pesma od grupe ABBA. Te zlatne 70-e godine... Pesma je bila jedna od mnogih njihovih hitova ali ja to nisam tada znala. Ja sam u tom trenutku bila srećna što čujem poznatu mi pesmu, jer kao da su je samo za i zbog mene - emitovali. Kako sam samo bila ushićena, dok sam je pevušila (a tada nisam znala engleski). Valjda sam, slušajući je često, neke reči nesvesno naučila napamet. I nije bilo važno što ništa nisam razumela, pesma me je nosila, dizala...a ja sam se zadovoljno vrtela oko stuba za veš.

Godine su prolazile, ja sam izgrađivala svoj muzički ukus, koji se dosta razlikovao od ukusa mojih roditelja. Nisu oni ni hteli (a ni mogli) da utiču na njega. Postajala sam zrelija, učila sam taj famozni engleski jezik, sama - kod kuće (jer sam u školi učila neka druga dva koja sad jako malo znam). Slušala sam muziku, gledala filmove, kupila rečnik i kao đak početnik, krenula od starta, sa kućnim časovima. Na svu sreću imam brata koji ga je dobio u školi kao prvi strani jezik. Tako je počelo...

Moja glad za poznavanjem engleskog jezika, bivala je sve veća..počela sam da prepisujem tekstove meni dragih pesama, pa sam uz pomoć rečnika - prevodila. Uvidela sam da čist, sirovi prevod, nije baš romantičan u nekoj divnoj pesmi i shvatila da se ne može sve bukvalno prevesti.

Kažu, samo zaljubljena osoba može pisati stihove koji imaju veliku težinu, i da samo ta težina ostavlja na čitaoca (ili slušaoca) dubok trag. Nije baš tako, ali, istina je da sam napisala punu svesku pesmica u zaljubljnim fazama. Mada, i kada nisam volela, ja sam nešto pisala i to se nekako ustalilo. Tako sam, ako se to može grubo reći, utrenirala sebe. Nastavila sam sa piskaranjem, a talenat ili dar sam nasledila od mame.

Jednog dana sam se osmelila, pa sam spojila svoje dve ljubavi, muziku i pisanje. Bojažljivo sam napisala jednu strofu pesme i prevela je na engleski. Ali, nije bilo rime. Htela sam da to zvuči dobro i za uši ali i kad se prevede da ima nekog smisla.
Kasnije, moja najveća inspiracija su bile pesme Celine Dion. Učila sam čitajuci i naravno slušajući njene pesme. I tako sam posle nekog vremena, uspela da napišem pesmicu koja je dobro "izgledala". I mnogo sam bila ponosna na sebe. Shvatila sam da je to mnogo teže nego pisati priču. Bar je meni tada to tako delovalo.

Danas, kada se osvrnem, vidim da je podjednako lako napisatii i jedno i drugo. Kažem lako, jer kada nešto pišem, ja unosim i dajem sebe totalno. Ako ne “osećam” to sto pišem, to je znak da ne treba tada ni da pišem.

Tako sam došla do druge sveske u kojoj su se nizale priče koje su nekada izgledale kao da vodim dnevnik, a nekada nešto ni nalik tome. Preslikavala sam neka svoja zapažanja, davala dugine boje tom belom papiru u svesci. Bilo je raznih osećanja i dešavanja koja su ostala zabeležena u njoj. Mnogo ljudi, mnogo mojih emocija je tamo. A pisala sam kao da ću to sa nekim podeliti, kao da će to jos neko čitati – a nije. To je ipak bila moja intima, niko nije imao pristup kako toj, tako ni svesci sa stihovima. Obe su bile na skrovitom mestu. Daleko od svih očiju.

Odrastajući, menjali smo se, kako ja tako i moj stil pisanja. Godine su me učinile zrelijom osobom, ali su sa sobom donele kako lepe tako i ružne a ponekad i tužne trenutke. Često sam beležila, sve te već jednom preživljene situacije. I svaki put kada bih čitala to što sam napisala, ja sam to doživljavala ponovo. Šta više, bivalo je tako stvarno.

Internet je dosta pozitivnog uneo u moj život. Naravno, u svakom dobru ima i malo zla, ali ja sam ipak dosta pozitivnijeg osetila. Chat, mail, povezivanje preko raznih društvenih mreža…sve je to uticalo na razvoj mene kao ličnosti. Dosta vremena sam provodila u ćaskanju, kako sa našim, tako i sa ljudima iz drugih država – naravno, na engleskom jeziku koji sam u međuvremenu dosta dobro savladala. Sva ta četovanja su bila i od koristi, nisu samo bila zabavna. Svaki put sam naučila da li sam nešto ispravno napisala. I dan danas učim…

Pričala sam i pisala sa ljudima bez obzira na raspoloženje…slušala njihove a oni moju priču. Razmenjivali smo iskustva, nadmudrivali se, šalili se. Bilo je situacija kada sam u razgovor ulazila neraspoložena, no uz priču bih izašla rasterećena (ili bar ne tužna). Da, priča (u ovom slucaju chat) dosta su mi pomagali u raznim mojih neveselim trenucima. Kao da sam pisajući sa nekim, delila taj svoj neki teret na pola. Neki ljudi su u meni budili taj nagon za pisanjem, inspirisali me. HVALA IM. Mislim da ne znaju baš svi da su "krivci".
Nešto kasnije su mi se "desili" Facebook i Twitter koji su mi ponekad bili omiljeni “izlasci u grad” gde sam se jako dobro provodila. I kao vrhunac svega, napravila sam svoj BLOG… Sve sam sama (kao pravi amater) odradila jer danas to nije tako teško. 

I nije bitno da li mudrujem (što većina ne preferira) ili se šalim - ja “ludujem” sa svojim mislima, poneku podelim sa ostalima i sebe napunim pozitivnom energijom. I nije bitno da li sam napisala jednu ili sto jednu rečenicu, makar to pročitala još samo jedna osoba. A znam da hoće…jer svako slovo svog čitaoca ima. Kao i ova ovde… I ovaj post nije ni morao ugledati svetlost dana - ja bih se svakako osećala ispunjeno.

Ako ste po prvi put na blogu "škrabotine" - dobro mi došli. Neki tekstovi su preuzeti sa drugih sajtova ali su takođe moje "vlasništvo".

...dedicated to my mother...up there with the angels...

Cryin'

Ko kaže da ne plače, laže. Samo ne želi da se zna ponekad ni da prizna samom sebi. Ponos tu ispliva na površinu mada ne vidim razlog tome. Citiraću: "Suze su OK". Mada, generalno nisu, jer obično oslikavaju tugu, osim onih radosnica. Ali, plakati je i u redu jer kroz suze izbacimo sve ono što nam je nanelo neku vrstu boli i tuge...tereta, kojeg se treba osoboditi. Zato je dobro a i zdravo plakati. Ne treba suze čuvati, nisu biseri.
Retko, bilo ko od nas plače pred širim auditorijumom. Obično se ili osamimo ili to radimo u prisustvu nekih veoma prisnih ljudi. A kada se osamimo, to bude na nekim skrivenim mestima, samo našim...za našu tugu i naše suze.
Toše je imao "Sobu za tugu". A šta vi imate? Koje je vaše mesto za plakanje? Gde vi tugujete? Postoji li posebno mesto za koje niko ne zna, gde pustite suze da vam poteku niz lice?
Mene je danas uslužila jedna klupa. Cela mi je bila na raspolaganju. Hvala joj. Nisam ni znala da baš ona može biti to mesto. Falila mi je samo jedna pesma.
Možda baš ova...