Bliskost koja ne traži objašnjenje

Sreća se krije u onim retkim ljudima koje ne moramo sebi da objašnjavamo - s njima se jednostavno razumemo. Postoji jedna skoro nevidljiva nit koja ih deli na one koji nas "leče" tišinom i one koji nas pokreću svojom energijom.

Ima nešto u tom dodiru što se ne može meriti ni sa čim. Ta bliskost koja vredi više od hiljadu rečenica ne traži pažnju, već nudi sigurnost i spokoj. To je mir koji isceljuje. S druge strane, postoji harizma koja fascinira svojom dinamikom. Ta energija se vidi u svakom pokretu, u svakoj gestikulaciji koja kao da iscrtava samu radost življenja u vazduhu.

Mogla bih satima da posmatram te pokrete koji pozivaju na nesebičnu razmenu energije. Ništa manje ne uživam ni dok slušam izlaganja i obrazloženja - iz njih pršti ona ista, predivna snaga. To me ispunjava i tera da slavim lepotu ljudskog duha koji se daje bez rezerve.

Te ljude, koji su mi prirasli srcu na način koji razum ne može da dokuči, ja prosto - obožavam. Uz njih su reči često višak - dovoljno je samo njihovo prisustvo.

Imati obe ove frekvencije u životu - taj nezamenljivi, blagi dodir i vatromet energije koja pokreće - znači biti istinski bogat. To su dva krila iste ptice koja nas uče da je najlepša ljubav ona koja se jednostavno prepozna i slobodno deli.

Sreća, na kraju, nije u tome da biramo između mira i dinamike, već u hrabrosti da oba lica prigrlimo. Neko nam je darovan da nam smiri otkucaje srca, a neko da nas natera da ono zakuca brže. Možda ne možemo uvek logikom objasniti zašto nas nečija tišina leči, a nečija reč pokreće, ali duša to zna. Ona prepoznaje frekvenciju koja joj je u tom trenutku potrebna da ostane u ravnoteži.

Zato, čuvajte svoje "luke" u kojima odmarate i svoje "motore" koji vas guraju napred. Jer biti istinski voljen i povezan znači imati i gde da se vratiš i razlog da ponovo poletiš.

Srešćemo se opet negde ti i ja

Budi optimista

"Samo pozitivno razmišljaj" - rečenica koja pokušava da nas uveri da nam se ružne stvari neće desiti. Ali nije tako. Kada se dese, ta fraza postane tanka kao flis-papir, predah koji ne ume da dodirne stvarnost. Jer, postoji život drugačiji od mantri i optimističkih fraza. Život u kojem se brinemo, čekamo, nadamo se i strahujemo... u kojem tuga i ljubav hodaju rame uz rame kao dve ruke koje se drže, iako možda neće stići do kraja. Tuga tada nije slabost - ona je dokaz da je ljubav bila stvarna, a ljubav - da ništa nije bilo uzalud.

Prijateljstvo

Pravo prijateljstvo ne traži stalnu prisutnost da bi postojalo. Ono se rađa i dokazuje u delima, u smehu koji preživljava i kada trenutak prođe. Ono se dokazuje i strpljenjem i tišinom koju druga strana ume da razume. Ono se ne meri kilometrima, ni kafama, ni učestalošću razgovora, već time koliko duboko osećamo jedno drugo. Neko može da živi u drugom gradu, a da nam bude bliži od onih koji su tu, preko puta ulice.

A kada realnost udari, kada vreme napravi skretanje bez povratka, tada shvatimo da fraze ne nose život. Ljudi ga nose. Njihova dela, njihove rečenice, njihovi gestovi, njihovo postojanje. I kada ih izgubimo, ne gubimo samo osobu, nego čitav prostor koji smo u svom biću godinama držali rezervisanim za nju.

Umela je sve da nasmeje

Ona je bila veseljak - od onih retkih koji unesu svetlost u prostor i pre nego što kaže bilo šta. Priče su joj se nizale jedna za drugom, dogodovštine uvek sa merom humora, a vicevi neizostavni. Ako je iko imao istinski životni optimizam, to je bila ona - ne površni, ideološki, već onaj koji se zasniva na iskustvu, ponekad crnom humoru i smehu - onom autentičnom.

Znala je reći: „Mila, sve će biti u redu.“ I koliko god se to nešto činilo drugačije, u njenom glasu je postojala čvrsta nit vere. Njen smeh i glas sada čujem jasnije nego ranije - kao da se sećanje potrudilo da mi vrati ono što srce odbija da pusti.

Iako je bila pričalica, ni slušanje joj nije bilo slabija strana. To je redak dar - biti i glas koji priča i uvo koje razume. Zato je u našem prijateljstvu postojala ravnoteža: ona koja priča, ja koja slušam, pa obrnuto. Bez pritiska, bez takmičenja, bez potrebe da se meri ko daje više. Ona je svojim postojanjem pokazala da prijateljstvo ne zahteva stalnu prisutnost da bi bilo veliko, niti glasno da bi bilo stvarno. Dokazala je da se ljudi ne dele na bliske i daleke po geografiji, već po načinu na koji ih osećamo u sebi. I da se najdublja bliskost ponekad rađa baš u tišini, u pažnji, u smehu koji ostaje i kad trenutka više nema.

Sadašnjost

Sada, u ovom prostoru bez nje, shvatam da ne živi sve što volimo - ali ostane sve što je bilo voljeno. Postoje ljudi koji ostave trag u pričama, u rečima, u onom „biće u redu“ izgovorenom bez kalkulacije. Njih ne zaboravljamo zato što ne možemo, već zato što ne želimo.

I u tome je smisao prijateljstva: ono nas menja, preobražava i oplemenjuje, čak i onda kada se završi na način koji nismo birali. Ostavlja nam nešto što ne može da se izgubi. To su oni čije će prisustvo odjekivati dugo nakon što njihov glas utihne.

P.S. Verujem da svako od nas nosi taj "rezervisani prostor" za nekoga ko više nije tu.

U znak sećanja na moju Zoku Tankosić

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

Iskreni osmeh ili dekoracija?

Pre četrnaest godina napisala sam svoj prvi post ovde. Pisala sam o osmehu, o toj maloj, ali moćnoj manifestaciji duše, i o tome zašto ne volim ništa lažno, pa ni one kisele, usiljene osmehe kojima ponekad pokušavamo da maskiramo, između ostalog, i neprijatnost.

Setih se one stare izreke: "Smeje se ko lud na brašno." Da se ne lažemo, ima i onih što se usiljeno smeju svakoj gluposti. Mene više zanima koliko je iskrenih osmeha koji dolaze kada se srce i duša raduju? Da li ste "mrgud" jer se niste nasmejali kada je neko smatrao da to treba da uradite?

Odakle uopšte taj poriv u čoveku da odredi kada neko treba da se smeje? Radost zna biti glasna i tu nema mesta pogrešnom smehu. Takođe, ne smejemo se svi istim stvarima jer ih i ne doživljavamo na isti način. Ako se ne smejete nečemu, ne znači da se ne smejete uopšte. Čemu provokacije?

Moje emocije kontroliše niko drugi do mene same, pa se na te jeftine udice više ne "pecam".

Smejem se samo kada za to osetim potrebu koja isključivo dolazi iznutra. Ne mogu se smejati da bih nekome dokazala da nisam mrgud. Možda osmeh nekome služi kao dekoracija, ali ja ne mogu da se smejem ako mi duša "plače".

Kada je čovek radostan, celo telo mu se veseli. Osmeh je razvučen, i ta kriva linija prosto prkosi upravo onima što se smeju nasilu.

Čuvajte svoju dušu i smejte se kada vi to poželite, a ne drugi.

Sliku generisao GEMINI

🌟 Radost koja traje

Kako se vi radujete?

To je pitanje koje mi se par dana vrzma po glavi. Imam utisak da smo prihvatili da je radost postala kratkotrajna poslastica – bljesak ushićenja koji zavisi od nekog spoljašnjeg događaja. Kupovina, koncert ili utakmica. A kad taj stimulans prođe, osećaj se izgubi i ostaje tiha praznina – kao da ništa nije ni bilo. Da li smo zaboravili kako izgleda i kako se manifestuje ona radost koja traje – ona koja nas drži danima, ona koja može da bude protivotrov za anksioznost i depresiju?

Moj Primer: Radost pisanja reči iz duše

Podeliću sa vama svoje radovanje od pre par dana.

Pišući jednu rođendansku čestitku, podsetila sam sebe koliko je velika razlika između ta dva osećaja radosti i zašto je aktivno samoradovanje ključ za mentalno zdravlje.

Iskrena da budem, ne mogu svakome napisati čestitku iz duše. Pre svega, to mora da mi bude baš draga osoba, sa kojom imam "ono nešto". Jer svaka čestitka je pisana za određenu osobu i ne može se "kopirati" za drugu.

Dok sam pisala ovu koja je tema posta, razmišljala sam o toj osobi. Reči su same krenule da se nižu, jer sam se "konektovala" na nju. Duša, srce i mozak su radili zajedno bez pogovora. Sve vreme sam osećala toplinu u grudima jer sam već bila radosna što pišem reči iz duše. Taj osećaj miline je proizvodio još više lepih reči. Kada sam završila, čestitku sam pročitala nekoliko puta i osećala sam se predivno. Moja radost je trajala i dalje. Ispunila je neke praznine u mojoj duši.

A kakva je to radost, ako se ne deli?

Znala sam da će čestitka izazvati buru emocija, onih lepih koje se šire prostorom dalje, koje prave pozitivan vajb. Nije mi bio cilj da izazovem dramu, već da probudim onaj pravi, dugotrajni osećaj. I uspela sam. Kada je osoba kojoj je čestitka namenjena primila i pročitala moje reči, shvatila sam da je radost koja traje, proizvod aktivnog izbora i svesnog ulaganja u sebe i druge. Toplina u grudima se nije ugasila, ostala je da mi greje dušu.

Samoradovanje: Umetnost kreiranja i davanja

Samoradovanje je umetnost kreiranja i davanja lepih emocija. Svi bi mogli biti generatori, a ne samo potrošači.

Srećna osoba ima veći kapacitet za doživljavanje radosti, ali se kroz doživljaje radosti i njena sreća gradi i potvrđuje. Radost može postati trajni pratilac, a ne samo kratkotrajna poslastica.

Šta je Vaš aktivni izbor radosti?

Podelite sa mnom vašu omiljenu aktivnost, koja vas čini generatorom radosti?

P.S. Gemini, hvala još jednom, na fotografiji

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi? 

Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.

DUŠA

Dušoo...

- Molim?

Gde si?

- Tu sam. Zar me ne...

Pa ne vidim te.

- Ma neeee. Zar me ne osećaš? To sam htela reći. Naravno da me ne vidiš.

Znam, znaaam.

- Pa zašto onda takvo pitanje?

Onako. Volela bih i da te vidim.

- Ehh, znaš i sama koliko i šta možemo.

Znam.

- Onda?

Ma ništa. Samo sam htela...

- Heeej, nemoj da me zabrinjavaš! Tu sam. Reci da me osećaš.

Ma osećam te, naravno. Ali ponekad poželim i da te vidim. Zar ti nemaš takvu želju?

- Hmmmm, imala sam, nekada. Sada više ne.

Nee!?! Zašto?

- Dušooo, pričali smo o tome. Znaš da ne možeš imati sve, ne?

Znaam...

- Zar bi menjala ovo što sada imaš, za nešto, što ni sama ne znaš kakvo je? Reci mi.

Pa, ne bih.

- Onda nemamo više šta na tu temu da pričamo. Ili imamo? Osećam li neko dvoumljenje?

Neee. Samo se još uvek pitam...

- Ti i tvoja pitanja. Ali proći će te. A tada ćeš se osećati bolje nego sada.

Aaaa, too - kad prođe, kako ću ja znati da je stvarno prošlo?

- Jednostavno ćeš znati. I ja ću biti veoma radosna i ponosna.

Stvarno? Da se onda usredsredim na to...da "poguram"?

- Ne, ne, neeee. Ništa smišljeno ne radi. Pusti neka ide svojim tokom.

Dobro. Kada kažeš tako, verujem i poslušaću.

- I treba da mi veruješ.

Da, daaa...znam. Zato što si ovo već prošla.

- Ne zato.

Ima nešto što ja ne znam?!

- Da. Paaa, ja sam duša - duše Tvoje.

*slika je preuzeta sa interneta*

Izvorni tekst na http://blogmagazin.rs/iz-mog-ugla/dusa/