Amater punog srca (emocijom dišem)

Šta ako je nedoživljena ljubav opevana?

Jesu li to onda iluzije u pesmama?

Da li smisao gubi ta izmišljena emocija,

Koja eto u nekoj pesmi postoji?

I koje to strasti pesnik na papir stavlja,

Dok romantično o ljubavi zbori?

Osetiš li razliku između pravih i lažnih

Dok čitaš red za redom i možda se naježiš?

A ona - iz redova izmišljenih, nestvarnih.

Čitaš i dozvoliš sebi da se uživiš i prepustiš

Tim divnim stihovima, kao pisanim iz duše i srca

Ne sluteći da ih niko na javi takve doživeo nije,

I da si ti prvi koji im kroz čitanje život daje.

Koliko mašta može biti uverljivo stvarna?

Ja nisam pesnik al' stihove pišem

I svako moje slovo emocijom dišem.

Nižem reči u neku svoju brojanicu

Jer sve zajedno čine jednu celinu - ali doživljenu.

Ja sam amater punog srca i tople duše

I ne želim da budem ničija kopija,

Iz moje ljubavi svako se slovo rađa

Jer moje emocije su sazdane od nečeg meni svetog.

Ljudi zvani pesma

Muzika mi je uvek bila jedan od pokretača. Točkić, koji pokrene sve u meni. I uvek će u meni prodrmati svaki atom mog bića. Naravno, ne doživim svaki žanr isto, nemaju svaka nota i takt onu emociju, ONU - koja mene "dira".

Jedne vezujem za neki događaj, druge za ljude, neke treće pesme su one koje prosto traju. I sve one imaju svoj razlog moje "naklonosti".

Ništa se ne može porediti sa zvukom koji prija mom celom biću, naročito kada je u sprezi sa određenom, posebnom osobom. A malo je takvih, što osoba, što pesama. Jer, kakva bi to posebnost bila ako bi svaka druga pesma bila - e baš ta?! Ne bih ni mogla da je zovem tim imenom. A tek ljudi?

Posebni, oni MOJI, su oni koji su ostavili dubok trag u mom životu. Za njih me ne vezuje prostor. Vreme? Donekle. Jer upoznala sam ih u nekom trenutku. Ali i ono, ako može za vreme da se kaže, VREMENOM, postaje manje bitan faktor. Ono je imalo svoju misiju, da me "spoji" sa tim nekim. So, mission complete.

Neopisiv je osećaj, kada mi telom prođe jeza od pesme, tih umilnih nota a u isto vreme mislim na tu posebnu osobu. Celo biće mi je obuzeto nekom "dragošću". Volim te ljude iz dubine duše jer oni su PESMA. 

Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.

Pesma na požutelom papiru

Sigurno znaš kakav je osećaj kada napišeš neku pesmu.

Verovatno znaš kakav je osećaj kada je posvetiš nekome.

Možda čak znaš i kakav je osećaj kada tu pesmu pokloniš,

onako u rukopisu, pisanu na papiru?

A da li znaš kakav je osećaj kada tu pesmu,

na već blago žutom papiru, neko čuva više od dve decenije?

Znaš li?

Ja znam.

I veoma je, neopisiv rečima, taj osećaj koji spoznaš samo ako ga doživiš.