Laž je laž

Bela čokolada. Beli sir. Belo vino.

Toliko toga belog volimo.

A da li volimo i bele laži?

Svi znamo šta su bele laži. Verujem da ih je svako od nas bar jednom izgovorio.

Možda nam se u tom trenutku činilo da nemamo izbora. Ali mislim da izbor uvek postoji.

Ipak, kada jednom izgovorimo tu, naizgled bezazlenu laž, ona više nije samo naša. Reči su izgovorene. Otišle su u etar.

Da li smo belim lažima uvek doneli dobru odluku? Verovatno nismo. Da li smo njima ponekad izbegli tešku situaciju? Mislim da jesmo.

Ali, ma koliko bile dobronamerne ili izgovorene iz želje da nekoga zaštitimo, bele laži su ipak samo laži.

Mene je gotovo uvek grizla savest kada bih ih izgovorila. Čak i kada sam to činila iz najboljih namera.

I zaista je bilo tako. Izgovarala sam ih jer nisam želela da nekoga povredim surovom istinom. Ali čak i kada ne bude otkrivena, bela laž ostaje laž.

Jeste li se ikada zapitali zašto posežemo za njima, jer mi ipak nekoga obmanjujemo? I da li smo, kada se one razotkriju, možda povredili mnogo više nego da smo odmah izgovorili tešku istinu?

Ljudi su različiti i svako na istinu reaguje na svoj način. Neki ne žele obmane, čak ni kada je istina teška. Drugima, bar na prvi pogled, prija kada ih uljuljkamo u bele laži.

Ali bele laži mogu imati svoj rok trajanja. A kada on istekne i istina ispliva na površinu, šta tada? Kako se ponašamo? I kako se oseća osoba koju smo želeli da zaštitimo?

Možda se neke bele laži nikada ne otkriju. Ali tada ostaje onaj tihi osećaj krivice sa kojim moramo mi da živimo.

Zato, pre nego što odlučimo šta ćemo nekome i kako reći, zastanimo i dobro promislimo. Jer niko od nas ne može da zna šta je za drugu osobu bolje da čuje.

Ponekad je tešku istinu mnogo lakše prihvatiti nego saznanje da nam neko nije rekao ono što je znao. Zato birajmo iskrenost, čak i onda kada nije najlakši izbor.

Amater punog srca (emocijom dišem)

Šta ako je nedoživljena ljubav opevana?

Jesu li to onda iluzije u pesmama?

Da li smisao gubi ta izmišljena emocija,

Koja eto u nekoj pesmi postoji?

I koje to strasti pesnik na papir stavlja,

Dok romantično o ljubavi zbori?

Osetiš li razliku između pravih i lažnih

Dok čitaš red za redom i možda se naježiš?

A ona - iz redova izmišljenih, nestvarnih.

Čitaš i dozvoliš sebi da se uživiš i prepustiš

Tim divnim stihovima, kao pisanim iz duše i srca

Ne sluteći da ih niko na javi takve doživeo nije,

I da si ti prvi koji im kroz čitanje život daje.

Koliko mašta može biti uverljivo stvarna?

Ja nisam pesnik al' stihove pišem

I svako moje slovo emocijom dišem.

Nižem reči u neku svoju brojanicu

Jer sve zajedno čine jednu celinu - ali doživljenu.

Ja sam amater punog srca i tople duše

I ne želim da budem ničija kopija,

Iz moje ljubavi svako se slovo rađa

Jer moje emocije su sazdane od nečeg meni svetog.

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Rok trajanja

Često idem u nabavku potrepština u jedan grčki market a da ne bi bilo da ga reklamiram, jer moj blog nije sponzorisan, neću mu pominjati ime. 

Elem, gurajući kolica dođoh do frižidera gde su razni jogurti. Starija žena uzima neki voćni ali ćerka koja je bila sa njom, pošto je videla da mu uskoro ističe rok upotrebe. joj ga uzima iz ruku i vraća natrag. Kažem joj da uzme iz dubine, one poslednje, jer iz prakse znam da tako slažu. Odmakla sam se i krenula dalje u svoje pohode. 

Istog dana uveče, posle jedne prepiske sa prijateljicom bacih se u razmišljanje. Eto, taj rok trajanja koji je utisnut na ambalaži je dostupan svima. Zna se dokle je nešto za upotrebu ali uvek možeš uzeti drugi proizvod sa dužim trajanjem. Čak i ne mora biti isti proizvođač.

A šta je sa ljudima, kako njima produžiti rok ili kako njih zameniti? Pa nikako. Traju dok traju, druženju, prijateljstvu, čemu god. A zameniti ih ne možemo. Kada odu, kad im istekne rok trajanja u našem životu, ostavljaju trag da su bili tu, prisutni u našem životu. I bez obzira što će doći neki drugi, ti novi ne mogu zameniti one što su "istekli". A ni one koji su tu ostali. Svako je za sebe. Niko nikoga ne menja. Neki dolaze i prolaze a tek poneko ostane.

Razočarenja su trenutna, ponekad budemo i povređeni. No, ne treba čovek da žali za ljudima čiji je "rok upotrebe" ograničen. To bi bilo kao da žalite što niste pojeli nešto čemu je rok za upotrebu istekao. U najblažem obliku, dobili bi dijareju i povraćali a ljudi koji bi ostali u vašem životu, ništa drugo do "toksični" po vas. 

Komunikacija je najbitnija, otvoren odnos u kom možete bez ustezanja sve reći - kako se i zašto tako osećate. I nije potrebno da uvek razumete onu drugu stranu, ne možemo imati stalno identična razmišljanja. Bitno je da podržite tog nekog, da ga ispoštujete. Tolerancija je magična reč a u nekim situacijama i presudna. Nikada nismo samo mi u pravu i nikada nije "greška" do onog drugog. Svega ima. I sve je ljudski. Dok ima ljubavi protkane poštovanjem, dotle će nešto i trajati. Čim počnemo meriti kao na kantar, to je znak da se u odnosu nešto poremetilo iz nekog razloga. Zato je razgovor u kojem će se nedoumice razjasniti vrlo bitan. Ako nema svih ovih elemenata, znači da postoji i onaj rok trjanja sa voćnog jogurta. 

Posvećeno D. L. koja traje... ❤

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi? 

Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.