Emotivna dostupnost

Kada nepoznata osoba u prevozu počne da vam priča čitav istorijat svojih tegoba i bolesti, ne postoji dugme SKIP. Slušate, ili se na neki način izvučete iz tog monologa. Ja, po nekom nepisanom pravilu, uvek pristanem na tu ulogu slušaoca. Postala sam, izgleda, lepak za tuđe ispovesti, mirna luka za neznance koji nose teret veći od onog koji može stati u jedan prosečan dan.

Taj banalni obilazak zbog radova na putu bio je okidač. U njoj se u trenutku srušila brana, a lavina reči koju je pustila krenula je od ulice, a završila pravo u bolničkim hodnicima KBC-a i VMA.

Čak i da sm htela, nisam imala kad, a ni prostora, da kažem mnogo. Izustila sam svega tri reči. Moje ćutanje nije bilo odsutnost, bilo je zeleno svetlo. Često mi ljudi pričaju, htela ja to ili ne – kao da mi na čelu piše - hronični skupljač tuđih priča. Slušam ih kako prosipaju reči bez reda, bez zareza i daha, kao jednu dugu, nepreglednu rečenicu kojoj ne nazirem kraj. Dok oni nezaustavljivo govore, ja u glavi podsvesno pokušavam da im postavim znake interpunkcije, da tim nabacanim dijagnozama i strahovima dam neki oblik, kako bih uopšte mogla da ih procesuiram.

Tokom večeri, u tišini svog doma, postala sam svesna da u glavi nosim fajl koji nisam ja kreirala. Tuđa bolest, tuđi strahovi i miris bolničkih čekaonica uselili su se u moju unutrašnju arhivu bez pitanja.

Pokušavam da zamislim sebe u toj ulozi. Da nekome nepoznatom predajem komad svoje intime. Ne ide. Čak ni u mislima. Moje misli su moji podstanari. Ja ih čuvam unutra, slažem ih pažljivo i ne dam ih vetru da ih raznese. Ja sam ona iza kulisa, ona koja posmatra dok svetla reflektora prate tuđe životne drame.

Ali moja glava je nekada premala i za mene jednu. Nemam dovoljno mesta da skladištim tuđe sudbine. Zato ove redove pišem da bih se rasteretila. Pisanje je moj način da ispratim nepozvane goste iz svojih misli. Prebacujem ovaj fajl gde mu je i mesto, da bih u sebi sačuvala prostor za ono što je zaista moje.

Neke priče jednostavno moraju da odu niz vetar, da bi u luci ponovo zavladao mir.

Ko sam ja?

Mnogi me znaju, ali me zapravo ne poznaju.

Mali broj ljudi poznaje onu mene iskonsku. Nepoznavanje mene je nekad smišljeno, nekad slučajno. Često me drugi vide kao tihu osobu, nepristupačnu, rezervisanu, uvek na distanci, profesionalnu. Ali to je samo površina, uglačana fasada koju pažljivo održavam. A ispod fasade?

Ovaj blog je moj način da me upoznate iz drugog ugla, da vam kroz deliće teksta otkrijem malo više sebe.

Ljudi ne znaju da se noću, kada svi spavaju, ja igram sa mislima. Taj kovitlac se ne može opisati. Ne znaju da sitnica može da me rastužiti do suza. Ne vide da se iza moje smirenosti ponekad kriju čežnja i bol koji traje. 

Ljudi ne znaju da dok drugi spavaju, ja ostajem budna. To je moje vreme tihe kontemplacije, koje provodim uz dobru knjigu ili krimi seriju koja mi zaokuplja um, ali najčešće uz pisanje baš ovog bloga. To su trenuci kada sam cela i najiskrenija, posvećena sebi.

Ipak, inspiracija za pisanje ne čeka mrak. Ona je svuda oko mene. Dok prolazim pored izloga, dok slušam delić tuđeg razgovora u prolazu ili gledam u šaru na trotoaru – sve me zanima. U meni još uvek živi ona dečija radoznalost, ona želja da zavirim iza svakog ćoška. Zato imam bar deset radnih verzija na blogu, koje čekaju da budu uobličene u priču.

A zašto je ta iskonska ja skrivena? Zato što je sirova. Nema filtera, nema kompromisa, nema straha od osude. Previše je osetljiva da bi podnosila dnevnu svetlost i previše dragocena da bi bila koleteralna šteta tuđeg nerazumevanja.

Međutim, svesna sam vremena u kome živimo – malo ljudi danas želi i ima volje da čita nešto duže od naslova ili nekog kratkog uputstva. Znam da će se mnogi zaustaviti na površini. I to je u redu. Ja sam se otvorila samo retkim ljudima. To je moj izbor.

Unutar sebe nosim hiljade neispričanih priča, ali samo neke od njih će ugledati svetlost dana na ovim stranicama.

Ne želim da me svako poznaje jer to onda ne bih bila ja. To bi bilo davanje na tacni, a ja nikada nisam bila na tacni. Uvek sam zamotana u hiljadu ukrasnih papira, čak i kada se to čini kao "prljava krpica". Ta višeslojnost je moja zaštita. Stvara barijeru za one koji žele brzi, površni zaključak.

Čak i oni koji čitajući moj blog, u želji da me bolje upoznaju, ne uspevaju baš uvek da razumeju ono što sam napisala. Ni to nije do mene. Svako neka stvori sliku ili nadogradi postojeću, misleći da me poznaje više, a možda i manje.

Dobrodošli na moju teritoriju. Put do iskonske mene je dugačak i spor. Samo izvolite.

Na kraju, moram da kažem: Hvala mojoj majci što mi je prenela taj talenat za pisanje. Ona bi bila ponosna na mene da može sve ovo da pročita. Možda neki anđeo može da joj prenese neke moje poruke, moje najiskrenije misli, jer ona je jedina zaista poznavala moju iskonsku ja.

P.S. Gemini, hvala na fotografiji

Rok trajanja

Često idem u nabavku potrepština u jedan grčki market a da ne bi bilo da ga reklamiram, jer moj blog nije sponzorisan, neću mu pominjati ime. 

Elem, gurajući kolica dođoh do frižidera gde su razni jogurti. Starija žena uzima neki voćni ali ćerka koja je bila sa njom, pošto je videla da mu uskoro ističe rok upotrebe. joj ga uzima iz ruku i vraća natrag. Kažem joj da uzme iz dubine, one poslednje, jer iz prakse znam da tako slažu. Odmakla sam se i krenula dalje u svoje pohode. 

Istog dana uveče, posle jedne prepiske sa prijateljicom bacih se u razmišljanje. Eto, taj rok trajanja koji je utisnut na ambalaži je dostupan svima. Zna se dokle je nešto za upotrebu ali uvek možeš uzeti drugi proizvod sa dužim trajanjem. Čak i ne mora biti isti proizvođač.

A šta je sa ljudima, kako njima produžiti rok ili kako njih zameniti? Pa nikako. Traju dok traju, druženju, prijateljstvu, čemu god. A zameniti ih ne možemo. Kada odu, kad im istekne rok trajanja u našem životu, ostavljaju trag da su bili tu, prisutni u našem životu. I bez obzira što će doći neki drugi, ti novi ne mogu zameniti one što su "istekli". A ni one koji su tu ostali. Svako je za sebe. Niko nikoga ne menja. Neki dolaze i prolaze a tek poneko ostane.

Razočarenja su trenutna, ponekad budemo i povređeni. No, ne treba čovek da žali za ljudima čiji je "rok upotrebe" ograničen. To bi bilo kao da žalite što niste pojeli nešto čemu je rok za upotrebu istekao. U najblažem obliku, dobili bi dijareju i povraćali a ljudi koji bi ostali u vašem životu, ništa drugo do "toksični" po vas. 

Komunikacija je najbitnija, otvoren odnos u kom možete bez ustezanja sve reći - kako se i zašto tako osećate. I nije potrebno da uvek razumete onu drugu stranu, ne možemo imati stalno identična razmišljanja. Bitno je da podržite tog nekog, da ga ispoštujete. Tolerancija je magična reč a u nekim situacijama i presudna. Nikada nismo samo mi u pravu i nikada nije "greška" do onog drugog. Svega ima. I sve je ljudski. Dok ima ljubavi protkane poštovanjem, dotle će nešto i trajati. Čim počnemo meriti kao na kantar, to je znak da se u odnosu nešto poremetilo iz nekog razloga. Zato je razgovor u kojem će se nedoumice razjasniti vrlo bitan. Ako nema svih ovih elemenata, znači da postoji i onaj rok trjanja sa voćnog jogurta. 

Posvećeno D. L. koja traje... ❤

LJUBAV

I kada mislim da ne mislim o tebi

I kada ne mislim da mislim na tebe

I kada mislim da mislim na nešto drugo

I tada je to nešto drugo TI.

I kada pričamo o sporednim stvarima

I kada se smejemo našim glupostima

I kada se pogledima grlimo

I kada ćutimo naše misli o nama

I kada žmurimo i kada se osećamo...

Sve se to zove istim imenom -

LJUBAV.