Moja tišina je tvoj neprijatelj

Šta kada vruć krompir postane vreo pa ne znate da li da ga bacite ili rashladite ruku? Čuvanje tuđe tajne često počinje kao čin poverenja, ali se neosetno pretvara u fizički teret koji nam krivi kičmu. Dok se dlanovi znoje, a reči stežu u grlu, shvatamo da ta informacija koju čuvamo pravi od nas tamničara. Tajne koje "peku" ne troše samo naše strpljenje, već i naše zdravlje, ostavljajući nas pred nemogućim izborom - izdati ili sagoreti?

Na početku se osećamo blisko sa osobom koja nam se poverila. To je onaj trenutak kada mislimo: "Ja sam osoba od poverenja". Tu se gradi naša slika o sebi kao o lojalnom prijatelju ili partneru. Ali, to je faza pre nego što temperatura počne da raste.

Naš um tada prelazi u stanje stalne pripravnosti. Zamislite to kao unutrašnjeg kontrolora koji nikada ne spava; on mora da pregleda svaku vašu rečenicu pre nego što je izgovorite, plašeći se da istina ne isklizne kroz običan razgovor. Taj stalni oprez nas iscrpljuje više od bilo kakvog fizičkog rada. To nije samo ćutanje, to je neprekidna borba sa samim sobom da ostanemo "zaključani" dok nas informacija iznutra pritiska da izađe napolje.

A šta kada taj vreo krompir koji stežete u dlanovima nije samo vaša muka, već znate da će njegova vrelina na kraju spržiti upravo osobu koja vam ga je poverila?

To je najteži deo. Tada ćutanje prestaje da bude čin lojalnosti i postaje tiho saučesništvo u nečijoj propasti. Verujemo da čuvamo njihovu tajnu, a zapravo samo gledamo kako se vatra širi, plašeći se da je mi prvi ugasimo istinom. U tom trenutku, izbor više nije samo "izdati ili sagoreti". Izbor je: da li da pustim da se opeku do kraja ili da rizikujem njihovu ljutnju da bih im spasila kožu?

Šta kada je motiv za odavanje tajne zapravo nemogućnost da se mirno posmatra propast u najavi? Postoji trenutak kada ćutanje prestaje da bude vrlina i postaje pasivno posmatranje nečijeg samouništenja. Ne želim da izneverim poverenje, ali još manje želim da budem nemi svedok ožiljaka.

Jer, ako vidim provaliju ka kojoj trčiš dok me držiš za ruku i tražiš da ćutim - moja tišina nije lojalnost. Moja tišina je tvoj neprijatelj. Prava lojalnost nije u tome da zajedno izgorimo, već imati hrabrosti da se prekine krug pakla, pre nego što sve postane pepeo.

Bliskost koja ne traži objašnjenje

Sreća se krije u onim retkim ljudima koje ne moramo sebi da objašnjavamo - s njima se jednostavno razumemo. Postoji jedna skoro nevidljiva nit koja ih deli na one koji nas "leče" tišinom i one koji nas pokreću svojom energijom.

Ima nešto u tom dodiru što se ne može meriti ni sa čim. Ta bliskost koja vredi više od hiljadu rečenica ne traži pažnju, već nudi sigurnost i spokoj. To je mir koji isceljuje. S druge strane, postoji harizma koja fascinira svojom dinamikom. Ta energija se vidi u svakom pokretu, u svakoj gestikulaciji koja kao da iscrtava samu radost življenja u vazduhu.

Mogla bih satima da posmatram te pokrete koji pozivaju na nesebičnu razmenu energije. Ništa manje ne uživam ni dok slušam izlaganja i obrazloženja - iz njih pršti ona ista, predivna snaga. To me ispunjava i tera da slavim lepotu ljudskog duha koji se daje bez rezerve.

Te ljude, koji su mi prirasli srcu na način koji razum ne može da dokuči, ja prosto - obožavam. Uz njih su reči često višak - dovoljno je samo njihovo prisustvo.

Imati obe ove frekvencije u životu - taj nezamenljivi, blagi dodir i vatromet energije koja pokreće - znači biti istinski bogat. To su dva krila iste ptice koja nas uče da je najlepša ljubav ona koja se jednostavno prepozna i slobodno deli.

Sreća, na kraju, nije u tome da biramo između mira i dinamike, već u hrabrosti da oba lica prigrlimo. Neko nam je darovan da nam smiri otkucaje srca, a neko da nas natera da ono zakuca brže. Možda ne možemo uvek logikom objasniti zašto nas nečija tišina leči, a nečija reč pokreće, ali duša to zna. Ona prepoznaje frekvenciju koja joj je u tom trenutku potrebna da ostane u ravnoteži.

Zato, čuvajte svoje "luke" u kojima odmarate i svoje "motore" koji vas guraju napred. Jer biti istinski voljen i povezan znači imati i gde da se vratiš i razlog da ponovo poletiš.

Moj Manifest za Dan D

Sutra ću se probuditi sa svrhom. Sutra je dan koji deli moje vreme na „pre i posle“, ali sutra ja postavljam pravila.

Ja nisam ista osoba od pre godinu dana. Danas sam mudrija, svesnija svojih granica i hrabrija nego što sam mislila da mogu biti.

Sutra nije dan koji me je slomio. Sutra je dokaz da sam još uvek tu.

Sutrašnjice, ne zovi se nesrećom. Zovi se Preživljavanjem i Zahvalnošću.

Sveti Savo, hvala Ti što si bio uz mene u kobnom času i sačuvao mi život.

Dan zagrljaja: šta jedan zagrljaj može da promeni u nama

#danzagrljaja
Kako deset sekundi zagrljaja može povezati ljude, doneti mir u svakodnevnu bliskost i preneti emocije

Ja sam osoba koja voli da zagrli...

i volim biti zagrljena.

Nekako, zagrljajem ponekad kažem više nego što bih rekla ili napisala.

I uvek se nadam da će moj zagrljaj biti protumačen tačno onako kako je poslat - sa svim emocijama koje u tom trenutku šaljem onome koga grlim.

Za prepoznavanje bliskosti i sigurnosti u zagrljaju, treba oko 6 sekundi - kaže nauka. Tada srce uspori, nervni sistem se smiri, kortizol padne, a osećaj prisutnosti se uveća.

Ali ja bih dodala još 4 sekunde.

Ne zbog nauke, nego zbog duše.

Jer u tih 10 sekundi stane sve: hrabrost, zahvalnost, tuga, radost, smeh i mir.

Činjenica je da nismo svi odrasli uz zagrljaje. Nekima su bili normalni, nekima neprijatni, nekima nedostupni. Tek kasnije shvatiš da bliskost nije svima ista jedinica mere i da ljudi pružaju onako kako su naučili - ili onako kako su morali da nauče, bez toga.

Ima dana kada poželim da zagrlim ljude koje sam volela, ljude kojih više nema. Samo na 10 sekundi, bilo bi dovoljno da im kažem da mi nedostaju

i da ih volim, ma gde da su sada.

Međunarodni dan zagrljaja obeležava se svake godine 21. januara. Možda nije stvar u danu zagrljaja, nego u tome da ih ne štedimo. Cilj je da se podsetimo koliko je važna bliskost. Jer u svetu koji sve manje pita "Kako si?",

zagrljaj je način da kažemo: "Tu sam."

Zato - grlite ljude koje volite.

Češće, duže, iskrenije.

Ponekad je 10 sekundi sve što nam treba.

🌳 Šumska psihologija

 

*Kada mrav posmatra anksioznost, depresiju i PTSP *

Sećate me se ako ste pročitali "Basnu" 

Živim i dalje svojim mravljim životom. Svakodnevno posmatram tu moju šumu, pratim tragove, gledam čudne spojeve i one koje volim. Ali u poslednje vreme, u šumi se nešto čudno dešava. Neke životinje o kojima sam ranije pisala, a ima i novopridošlih, kao da su izgubile kompas. Mada, ni ja ne mogu da se pohvalim svojom orjentacijom ili spokojem.

🐇 Zec na traci za trčanje

Zec, ko zec, hop-hop. Uvek u pokretu, nije imao mira. Ali sada kao da je na traci za trčanje. Ponekad samo tupka u mestu i nešto osluškuje i nigde ne ode. Srce mu toliko lupa da se plašim da će eksplodirati. Ne može da miruje, ne može da jede, ne može da spava. Često samo stoji na sredini staze, prestravljen sopstvene senke. Gledam ga i pitam se – koga se plaši? Nema predatora u blizini, ali on je i dalje u grču, spreman da skače do iznemoglosti, da beži. Jednom je samo pao od iscrpljenosti. 

🐌 Lenjivac, najtužnija životinja

Lenjivac je odavno tu, samo što se kad-kad pojavi među ostalim životinjama. On je trom, težak, kao da je svaka dlaka na njemu natopljena kišom. Njegovi pokreti su tako usporeni. Danju spava, a kada je budan, samo gleda u jednu tačku, vireći iz neke krošnje. Čini mi se, da je najtužnija životinja u šumi – previše težak da bi poleteo, previše spor da bi pobegao... od sebe. 

🐺 Vuk koji zavija na prošlost

Uveče, čujem zavijanje vuka. Nije to zavijanje zbog gladi. To je zavijanje ranjene životinje. Kao da ga je strah da dođe bliže, jer, kažu druge životinje, ne želi da ponovo prođe situaciju u kojoj je bio. Prošlost ga vuče nazad u brlog. Iako na prvi pogled izgleda agresivno, on se zapravo plaši onoga što je jednom preživeo pa je previše oprezan. 

🐜 Svi vodimo tihe bitke

Shvatila sam nešto. Sve ove životinje nisu samo stanari u šumi. One u sebi nose ova stanja, ali ona su mogla da se zapate u bilo kojoj drugoj – kako snažnom lavu, lukavoj lisici, tako i u meni – malom mravu. Svi oni vode neke svoje bitke, a ne borbu za teritoriju.

Te unutrašnje, koje su nevidljive, a opet nimalo zanemarljive, su najteže. Zato se trudim da pomognem zeki sa anksioznošću, lenjivcu sa depresijom i vuku sa PTSP-jem.

Tihe borbe dugo traju, a ima dana kada se ne znaš nositi sa bilo kojom od njih.

 

Pitanje za čitaoce:

A koja vas životinja iz ove šume trenutno najviše podseća na vas ili nekoga koga volite?

Ko sam ja?

Mnogi me znaju, ali me zapravo ne poznaju.

Mali broj ljudi poznaje onu mene iskonsku. Nepoznavanje mene je nekad smišljeno, nekad slučajno. Često me drugi vide kao tihu osobu, nepristupačnu, rezervisanu, uvek na distanci, profesionalnu. Ali to je samo površina, uglačana fasada koju pažljivo održavam. A ispod fasade?

Ovaj blog je moj način da me upoznate iz drugog ugla, da vam kroz deliće teksta otkrijem malo više sebe.

Ljudi ne znaju da se noću, kada svi spavaju, ja igram sa mislima. Taj kovitlac se ne može opisati. Ne znaju da sitnica može da me rastužiti do suza. Ne vide da se iza moje smirenosti ponekad kriju čežnja i bol koji traje. 

Ljudi ne znaju da dok drugi spavaju, ja ostajem budna. To je moje vreme tihe kontemplacije, koje provodim uz dobru knjigu ili krimi seriju koja mi zaokuplja um, ali najčešće uz pisanje baš ovog bloga. To su trenuci kada sam cela i najiskrenija, posvećena sebi.

Ipak, inspiracija za pisanje ne čeka mrak. Ona je svuda oko mene. Dok prolazim pored izloga, dok slušam delić tuđeg razgovora u prolazu ili gledam u šaru na trotoaru – sve me zanima. U meni još uvek živi ona dečija radoznalost, ona želja da zavirim iza svakog ćoška. Zato imam bar deset radnih verzija na blogu, koje čekaju da budu uobličene u priču.

A zašto je ta iskonska ja skrivena? Zato što je sirova. Nema filtera, nema kompromisa, nema straha od osude. Previše je osetljiva da bi podnosila dnevnu svetlost i previše dragocena da bi bila koleteralna šteta tuđeg nerazumevanja.

Međutim, svesna sam vremena u kome živimo – malo ljudi danas želi i ima volje da čita nešto duže od naslova ili nekog kratkog uputstva. Znam da će se mnogi zaustaviti na površini. I to je u redu. Ja sam se otvorila samo retkim ljudima. To je moj izbor.

Unutar sebe nosim hiljade neispričanih priča, ali samo neke od njih će ugledati svetlost dana na ovim stranicama.

Ne želim da me svako poznaje jer to onda ne bih bila ja. To bi bilo davanje na tacni, a ja nikada nisam bila na tacni. Uvek sam zamotana u hiljadu ukrasnih papira, čak i kada se to čini kao "prljava krpica". Ta višeslojnost je moja zaštita. Stvara barijeru za one koji žele brzi, površni zaključak.

Čak i oni koji čitajući moj blog, u želji da me bolje upoznaju, ne uspevaju baš uvek da razumeju ono što sam napisala. Ni to nije do mene. Svako neka stvori sliku ili nadogradi postojeću, misleći da me poznaje više, a možda i manje.

Dobrodošli na moju teritoriju. Put do iskonske mene je dugačak i spor. Samo izvolite.

Na kraju, moram da kažem: Hvala mojoj majci što mi je prenela taj talenat za pisanje. Ona bi bila ponosna na mene da može sve ovo da pročita. Možda neki anđeo može da joj prenese neke moje poruke, moje najiskrenije misli, jer ona je jedina zaista poznavala moju iskonsku ja.

P.S. Gemini, hvala na fotografiji

Stop bacanju bisera (Margaritas ante porcos)

✒️ "Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas."

Koliko puta ste izložili svoje mišljenje, ponudili sa nečim, dali nešto dragoceno ili rekli nešto uzvišeno – ljudima, koji to nisu mogli ili nisu želeli da razumeju, cene ili poštuju? Složićete se sa mnom da je sve što ste od navedenog radili, tada postalo besmisleno.

Nikada nemojte polaziti od sebe, jer drugi ljudi nisu vi. Svako od nas je "baždaren" drugačije. I nisu svi dostojni vaše mudrosti, znanja, ljubaznosti ili nečeg duhovnog pa čak i materijlno vrednog. Ne trošite svoje vrednosti na ljude koji su loši, koristoljubivi ili pokvareni. Oni ne cene vaše vrednosti, prosto ne žele. Ali ima i onih koji jednostavno ne mogu, pa će iz gluposti da vas povrede. Osobe koje nemaju kapacitet da shvate vaše namere i činjenja, ne mogu ni da shvate "težinu". Suludo je ulagati emocije, energiju, vreme i iskrenost u komunikaciju kada nema podudarnosti. Očekivali ste refleksiju od nekog ko ne ume ili ne zna da vidi vašu dubinu. Posle budete razočarani ili povređeni.

Ponekad, nažalost, moramo da prođemo kroz ta razočaranja da bismo naučili vrednost sopstvenih "bisera". Da bismo naučili da razlikujemo one koji će ih sa divljenjem uzeti u ruke od onih koji će ih, možda iz neznanja ili nezainteresovanosti, samo pogaziti. Ali i da shvatimo da nije svako ko ne prepozna našu vrednost loš, već jednostavno – drugačiji, sa drugačijim kapacitetima.

Trudite se da pre nego što bilo šta uradite, dobro razmislite da li ste na istoj razini sa tom nekom osobom. Ako smatrate da jeste, a bili ste razočarani, onda se radi o nezahvalnosti. Neka to bude lekcija za dalje. 

Zato, ne dozvolite da vas pogrešna ulaganja u druge, obeshrabre. Ne prestajte da delite, da stvarate, da izlažete svoje ideje, znanja i mudrosti. Samo budite obazriviji u izboru onih pred koje ćete baciti svoje "bisere". Jer, njihova vrednost nije u tome da li će ih neko prepoznati, već u tome što ih vi posedujete i što ste ih spremni dati. Postoje oni koji će ih čuvati kao najveće blago, i možda, nešto naučiti od vas. Ostanite to što jeste, budite svoji. Pronađite svoje "dostojne" slušaoce, i svet će postati bogatiji za svaki vaš "prosuti biser" koji je našao pravo mesto.

Tri boje jednog dana

Svi sveti (lat. Sollemnitas Omnium Sanctorum) je hrišćanski praznik kada se slave svi sveci, kako oni koje je crkva službeno proglasila svetima, tako i oni za koje se veruje da su sveti. Rimokatolici ga slave 1. novembra.

Ovaj datum nosi mnogo dublje lične i kolektivne nijanse kroz vreme.

Davne 1944. godine, 1. novembra u ranim jutarnjim satima, oslobođena je Sremska Mitrovica (moj rodni grad).

Tragična priča vezuje se za relativno skoriju prošlost: 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova, desila se nesreća na Železničkoj stanici Novi Sad, kada je usled pada nadstrešnice nastradalo 16 osoba. Vlada Srbije donela je Odluku kojom se današnji dan, 1. novembar 2025. proglašava Danom žalosti povodom godišnjice smrti i stradanja građana.

Prvog novembra, 25 godina posle oslobođenja mog rodnog grada, u večernjim satima posle Crtanog filma, Mirjana je rodila Sanju.

Danas je moj rođendan.

Rođendan je obično dan kada očekujete da vas se svi sete. Meni je ipak važnije koga se ja setim 1. novembra.

*Određeni podaci su preuzeti sa Wikipedie*

Updated - oprosti mi rodni grade, danas mi je srce u Novom Sadu.

Ja sam iz druge priče

Ne čekajte me, otišla sam u drugu priču.

Svakog dana kao na pokretnoj traci, iste radnje, isti akteri, priče – one od juče samo sa novim datumom. Ne mogu ja to. Previše je skučenosti za moj mozak koji voli prostranstvo, širinu bulevara, da udahne sve mirise oko sebe i prepozna svaki. Da sam drugačijeg mentalnog sklopa, možda mi takve stvari ne bi smetale, ali ovako, moram naći utočište na nekom drugom mestu. Moram svojim mislima koje ću tek da iznedrim, dati šansu da budu zdrave, zanimljive ili poučne. Ne mogu im uskratiti to pravo da ostanu zarobljene u prostim rečenicama. Ja to ne dugujem samo njima, već i samoj sebi.

Nisam ja zbog toga nešto posebna, možda sam samo malo drugačija. A biti drugačiji nekada baš "upada" u oko. Ali ne marim ja za to. Sve dok ima ljudi sa kojima mogu razmenjivati misli, sa razumevanjem i poštovanjem, ja ostajem na "mom terenu". A ako se pak desi da ostanem usamljena po pitanju istog, ja ću i dalje biti samo svoja.

Složićete se sa mnom, suviše je ispraznih priča koje se kotrljaju u učmaloj svakodnevici. Ljudi nemaju više onaj "feeling" niti dodir sa prirodom, kao nekad. Ne znaju da uživaju u dobrom romanu, kvalitenoj muzici ili nekom trileru. Ceo život im se sveo na paradu kiča u rijalitima i poneku megalomansku seriju sa istoka. Rekla – kazala uz kaficu, neki recept – to je uvek postojalo, ali se znala mera svemu tome. Danas se vrti par tema, sa ograničenim fondom reči i presipanjem iz šupljeg u prazno. Otupljuje se i to vrlo primetno.

U toj opštoj anesteziranosti gubi se suština. Svaka ideja koja teži ka kompleksnosti i filozofiji postaje suvišna, obeshrabrena, pa čak i unižena. Moja priča, moje istinsko biće, ne trpi takvu plitkost. Ona zahteva vazduh, prostor, vreme za rast i zato ne mogu da joj uskratim opstanak na terenu gde reči nemaju težinu, a misli gube svoju svrhu.

Zato me ne čekajte, otišla sam. I snaći ću se u toj drugoj priči, jer moja je.

Moja sigurna kuća

 

Na koga se uvek mogu osloniti?

Prosvetljenje posle krhkih i šupljih oslonaca

​Bezbroj puta sam pružila ruku verujući da će neko prihvatiti i držati čvrsto kao što činim i ja. Mnogo puta sam prislonila glavu na tuđa obećanja upakovana u slatke reči. Sve sam to radila verujući da će mi biti oslonac bar u nekim teškim trenucima. A onda sam posle nekog vremena otkrila da su ti oslonci bili, ne krhki, već jako šuplji. Zapravo, kao lepo obojene kutije – spolja primamljive, iznutra prazne.

​I posle mnogo bačenih godina i uloženog emotivnog truda u ljude koji ne znaju, ne umeju ili neće da mi budu oslonac, podrška ili rame za plakanje, ja sam doživela prosvetljenje. Prestala sam i ja da im budem sve ono što oni meni nikada nisu bili.

​Ali u jednom trenutku ostane pitanje, gorko i iskreno: na koga se zaista uvek mogu osloniti?

​Imati sebe

​Imati sebe za sebe ne znači da ste sebični, da ste okrenuti od sveta, tvrdi, hladni, nedodirljivi. Naprotiv, to je temelj samosvesti, samopoštovanja i samopouzdanja.

​To je kada znaš svoje granice i čuvaš ih. Kada se vraćaš sebi, čak i kada te svet razvlači u svim smerovima. Kada prihvataš svoju ranjivost, jer znaš da je ranjivost = iskrenost, ali se ne predaješ. Kada znaš da, šta god da se dogodi spolja, postoji jedno mesto koje je uvek tvoje – unutrašnje ti, tj. JA.

​Imati sebe za sebe, znači stajati uz sebe, i onda kada niko drugi ne stoji, pružiti sebi ruku kada se spotakneš, biti sopstvena nežnost, sopstvena snaga, sopstvena sigurna kuća. Ne najglasnija, već ona tiha, ona koja diše i čeka. Duboka, koju niko ne može da ti oduzme.

​Ipak, u celom tom procesu, spoznala sam i istinsku podršku. Naučila sam da je cenim jer je retka, pa je zato i dragocena i kao takva, ne može se podrazumevati.

​Ako je temelj na koji uvek oslanjam svoje sopstveno ja, zidovi te sigurne kuće jesu oni koji su se dokazali. Znam da u svakom trenutku uvek imam bar jedno rame i jednu ruku za držanje, i znam da me nikada neće ispustiti - to su moj brat i moji malobrojni i iskreni prijatelji.

​Ova priča, koja je u suštini priča o pronalaženju sebe, posvećena je njima: mom bratu i nekolicini prijatelja, jer su mi pokazali da ne moram uvek biti sama a njihov oslonac je čvrst i stvaran. 

P.S. i beskrajno ih volim!

Posvećeno: S.M. - D.L. - N.M. - M.B.

Borba sa posttraumatskom anksioznošću

Telo pamti, um pokušava da preživi.

Neke rane ne zarastu, ali naučimo da hodamo s njima. Ovo je priča o borbi koja traje -  tiho, uporno, iskreno.

Tihi, nevidljivi rat

Ovo nije priča o ozdravljenju. Nije ni priča o kraju bola. Ovo je priča o svakodnevnoj borbi - tihom, nevidljivom ratu koji se vodi između tela koje pamti i uma koji pokušava da preživi. Pišem je jer ćutanje boli više od priznanja, i jer će možda neko, čitajući ove redove, prepoznati i svoj dah pod teretom straha.

Anksioznost mi diše za vratom

Anksioznost mi diše za vratom. Prati me od saobraćajne nesreće. Od tada, svaki zvuk kočnica u iščekivanju udarca, oživi onaj trenutak.

Nekad se sakrije — danima je ne primetim, pomislim da je možda otišla. A onda, iz čista mira, „iskoči iz žbuna“. U prodavnici, na semaforu, dok stojim u nekom redu. Stegne mi grlo i ramena, kao da me nečija ruka povlači nazad u onaj sudar. Ljudi oko mene pričaju, smeju se, a ja pokušavam tehnikom disanja 4-7-8 da smirim nadolazeće nemire. Znam da je to samo u mojoj glavi, ali telo ne zna. Telo pamti i ne zaboravlja.

Kad me ščepa, sva čula se okrenu ka meni samoj. Čujem svoje srce kako lupa, kao da odjekuje u grudima. Usta su suva, dah kratak i plitak. U glavi mi je vrteška koju pokušavam zaustaviti. Kažu ljudi: „Idi, prošetaj se, biće ti bolje.“ A kako da šetam, kada noge nisu moje? Kao da hodam po neravnom terenu koji u nekom trenutku može da me saplete.

Poslednje atome snage trošim na disanje — ono svesno, vežbano, brojim u sebi do četiri, pokušavam da ubedim telo da je sve u redu. Nekad uspe, nekad ne. Plašim se brze vožnje, škripe kočnica, naglog skretanja. U glavi mi se unapred odmotava scenario nesreće, ali sada nov, ne onaj stari. Moj um ga stvara kao film u kojem sam uvek glavna uloga i uvek se završava isto — jakim udarcem, zvukom lomljave, oblakom guste prašine... i mrakom.

Simbol smrti na sedištima

Četiri meseca sam pričala sa psihijatrom i psihologom. Četiri meseca sam išla na grupne terapije, slušala tuđe priče, pokušavala da pronađem utehu u njihovim rečenicama. Pijem lekove, redovno, kako su rekli, da ublažim sve manifestacije anksioznosti, da mogu da dišem bez bola. I pomažu, donekle.

Samo, ja više ne smem da sednem u onaj prokleti autobus. On je za mene postao simbol smrti. Sam pogled na njega mi je dovoljan da mi telo zadrhti.

Kao da je tamo, među tim sedištima, ostao deo mene koji nikada nije izašao.

Pokušala sam nekoliko puta da se vozim, da se suočim sa tim. Kratke relacije, pa malo duže. Svaki put se završilo napadom panike. Posle svake „akcije“ bila sam bolesna dva dana. Isceđena, prazna, beživotna. Nisam tada korisna ni sebi ni drugima. Ta nesreća je ostavila predubok trag u meni. Ne znam da li ću ikada moći da se oslobodim tog straha.

Na jednoj seansi sam rekla psihologu da me moj um štiti. Jer da ponovo sednem u taj autobus, istom trasom, moj organizam bi to doživeo kao kraj. Verujem u to više nego u bilo šta drugo. Volela bih da me neko razoruža od tog straha i ubedi da mi se ništa neće desiti. To traže moje telo i moj um. I dalje se borim. Svaki dan.

Život sa komadom stakla u mesu

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće. Tih nekoliko sekundi urezalo se u mene kao oštar komad stakla u meso.

I kad zatvorim oči, još uvek vidim svetla, čujem zvuke, ljude koji viču, dozivaju u pomoć. Sve što sam bila pre tog trenutka ostalo je tamo, u zdrobljenom autobusu, kršu metala i stakla.

Od tada živim sa oprezom. Ne onim zdravim, već preteranim, bolnim, koji mi ne dozvoljava da dišem slobodno. Kad moram da izađem, planiram sve unapred: kojim putem ću, koliko će da traje, gde mogu da zastanem ako osetim nadolazeći talas. Ljudi misle da sam smirena, da sve imam pod kontrolom. A istina je da svaka moja odluka počinje sa pitanjem: hoću li moći da izdržim?

Oblačenje rane

U trenucima kad mi anksioznost diše za vratom, ja se borim tihim oružjem: disanjem, brojanjem, pogledom u neki predmet... Pogledam u svoje ruke i podsetim se da su još uvek moje, da nisam tamo. Ali moje telo me često izda. I onda sve krene iz početka -  borba, iscrpljenost, tihi poraz.

Ne znam dokle će ovo trajati. Kažu da vreme leči, ali ja ponekad mislim da vreme samo uči kako da živiš sa ranom, da je ne diraš previše, da je oblačiš svakog jutra zajedno sa odećom. Ja živim sa svojom ranom. I svakog dana iznova biram da ustanem, da dišem, da pokušam. Možda će me samo retki shvatiti - to jeste borba, ali to je i moj način da ostanem tu, gde sam živa.

Ako se i ti boriš sa anksioznošću ili posledicama traume — znaj da nisi sam(a). Borba ne mora da bude tiha.