Bliskost koja ne traži objašnjenje

Sreća se krije u onim retkim ljudima koje ne moramo sebi da objašnjavamo - s njima se jednostavno razumemo. Postoji jedna skoro nevidljiva nit koja ih deli na one koji nas "leče" tišinom i one koji nas pokreću svojom energijom.

Ima nešto u tom dodiru što se ne može meriti ni sa čim. Ta bliskost koja vredi više od hiljadu rečenica ne traži pažnju, već nudi sigurnost i spokoj. To je mir koji isceljuje. S druge strane, postoji harizma koja fascinira svojom dinamikom. Ta energija se vidi u svakom pokretu, u svakoj gestikulaciji koja kao da iscrtava samu radost življenja u vazduhu.

Mogla bih satima da posmatram te pokrete koji pozivaju na nesebičnu razmenu energije. Ništa manje ne uživam ni dok slušam izlaganja i obrazloženja - iz njih pršti ona ista, predivna snaga. To me ispunjava i tera da slavim lepotu ljudskog duha koji se daje bez rezerve.

Te ljude, koji su mi prirasli srcu na način koji razum ne može da dokuči, ja prosto - obožavam. Uz njih su reči često višak - dovoljno je samo njihovo prisustvo.

Imati obe ove frekvencije u životu - taj nezamenljivi, blagi dodir i vatromet energije koja pokreće - znači biti istinski bogat. To su dva krila iste ptice koja nas uče da je najlepša ljubav ona koja se jednostavno prepozna i slobodno deli.

Sreća, na kraju, nije u tome da biramo između mira i dinamike, već u hrabrosti da oba lica prigrlimo. Neko nam je darovan da nam smiri otkucaje srca, a neko da nas natera da ono zakuca brže. Možda ne možemo uvek logikom objasniti zašto nas nečija tišina leči, a nečija reč pokreće, ali duša to zna. Ona prepoznaje frekvenciju koja joj je u tom trenutku potrebna da ostane u ravnoteži.

Zato, čuvajte svoje "luke" u kojima odmarate i svoje "motore" koji vas guraju napred. Jer biti istinski voljen i povezan znači imati i gde da se vratiš i razlog da ponovo poletiš.

Dan zagrljaja: šta jedan zagrljaj može da promeni u nama

#danzagrljaja
Kako deset sekundi zagrljaja može povezati ljude, doneti mir u svakodnevnu bliskost i preneti emocije

Ja sam osoba koja voli da zagrli...

i volim biti zagrljena.

Nekako, zagrljajem ponekad kažem više nego što bih rekla ili napisala.

I uvek se nadam da će moj zagrljaj biti protumačen tačno onako kako je poslat - sa svim emocijama koje u tom trenutku šaljem onome koga grlim.

Za prepoznavanje bliskosti i sigurnosti u zagrljaju, treba oko 6 sekundi - kaže nauka. Tada srce uspori, nervni sistem se smiri, kortizol padne, a osećaj prisutnosti se uveća.

Ali ja bih dodala još 4 sekunde.

Ne zbog nauke, nego zbog duše.

Jer u tih 10 sekundi stane sve: hrabrost, zahvalnost, tuga, radost, smeh i mir.

Činjenica je da nismo svi odrasli uz zagrljaje. Nekima su bili normalni, nekima neprijatni, nekima nedostupni. Tek kasnije shvatiš da bliskost nije svima ista jedinica mere i da ljudi pružaju onako kako su naučili - ili onako kako su morali da nauče, bez toga.

Ima dana kada poželim da zagrlim ljude koje sam volela, ljude kojih više nema. Samo na 10 sekundi, bilo bi dovoljno da im kažem da mi nedostaju

i da ih volim, ma gde da su sada.

Međunarodni dan zagrljaja obeležava se svake godine 21. januara. Možda nije stvar u danu zagrljaja, nego u tome da ih ne štedimo. Cilj je da se podsetimo koliko je važna bliskost. Jer u svetu koji sve manje pita "Kako si?",

zagrljaj je način da kažemo: "Tu sam."

Zato - grlite ljude koje volite.

Češće, duže, iskrenije.

Ponekad je 10 sekundi sve što nam treba.

Prisutna.

Ovaj post je drugačiji. U njemu nema namere da se objasnim, niti potrebe da se opravdam. Tekst ne traži razumevanje. On je samo zapis jednog stanja - onog koje jednostavno stoji, bez potrebe da bilo šta dokazuje ili poriče.

Nisam planirala da postanem „objekat“. Dogodilo se tiho, gotovo neprimetno.

U prostoru koji delim sa ostalima, ljudi su okupljeni zbog svojih "lomova", a ne zbog predstava. Razgovaram. Slušam. Ponekad se smejem. Ništa više od toga. Ništa manje. Žena, među ljudima. Tako sam bar mislila. Došla sam da se rasteretim, a dobila sam tuđi ram.

Bez ikakve namere i strategije, u nekom trenutku sam postala "objekat".

Pogledi su se zadržavali duže nego inače. Rečenice su dobijale podtekst koji nisam izgovorila. Spontana bliskost je postala pretnja.

Prisustvo, kao provokacija. Moja dva prijatelja i ja smo postali priča – ali ne naša, već tuđa. U šali me zovu "Femme fatale".

Fatalna žena.

Smejemo se zajedno jer humor je jedini način da se ogoli besmisao tuđe projekcije. Fatalna - a samo sam prisutna. I opasna - jer sam svoja. Ja ne zavodim, ne igram po tuđim pravilima i ne pokušavam da se uklopim u određene kalupe. Izražavam se iskreno bez straha od osude.

Nisam postala "objekat" zato što sam nešto učinila. Postala sam to zato što sam samo tu prisutna.

Ovo nije priča o zavisti. Niti o rivalstvu. Ni o moći. Ovo je zapis o tome kako se žensko prisustvo, mirno i neusiljeno, doživljava kao višak koji treba ukrotiti ili etiketirati.

Tuđa tumačenja ne pripadaju meni. Vraćam ih vlasnicima, zajedno sa njihovim pogledima. Moja sloboda je u ćutanju pred onima koji su već odlučili šta žele da vide. Ja sam samo prisutna. To je sasvim dovoljno.