Krpljenje duše

Dok se mozak i srce prepiru oko ožiljaka, duša samo traži način da ponovo postane celina.

Srce i mozak su često u raskoraku. Kako svako vuče na svoju stranu, na klackalici života uvek je jedno iznad. Retko se uspostavi taj balans koji život čini kvalitetnijim i normalnijim. Srce nas često odvuče u mračne delove duše, iako je zaduženo za lepe stvari, za ljubav. Mozak radi kako radi i nekada ume da bude surov, ali to je sve u našem interesu.

Najteže je onda kada srce počne da pravda ono što razum ne može da prihvati. Tada taj raskorak prestaje da bude samo unutrašnja borba i postaje opasan put bez povratka, gde svaka "druga šansa" može biti kockanje sa sopstvenim životom.

Lažna obećanja su najslađi otrov za srce koje krvari. Ona dolaze u trenucima kada je duh najslabiji, upakovana u suze i reči "nikada više". Srce, po svojoj prirodi naivno i žedno mira, te reči pije kao lek, dok mozak, taj surovi stražar, stoji po strani i beleži svaki prethodni ožiljak.

Problem je u tome što srce bira nadu, dok telo još uvek pamti udarce. Mozak zna da se vuk ne menja u jagnje samo zato što je uplašen sopstvenim odrazom u ogledalu, ali srce bira da vidi samo ono što želi - spasenje tamo gde ga nema. Dati drugu šansu nekome ko je svesno ugasio svetlo u vašim očima nije čin hrabrosti, već čin predaje onom mraku o kojem sam govorila.

U toj neravnopravnoj borbi, gde srce vodi glavnu reč, mozak biva proteran u egzil, a mi ostajemo nezaštićeni u sopstvenom domu. Zato srce mora da se udruži sa mozgom, jer samo u tom paktu mogu delovati najdelotvornije.

Jedini izlaz iz lavirinta u kojem se ljubav pomešala sa bolom jeste sklapanje saveza. Srce mora da nauči da veruje mozgu kada on kaže STANI a mozak mora da preuzme ulogu štita, ne da bi ugasio emociju, već da bi joj sačuvao dostojanstvo. Tek u toj koheziji oni postaju nepobedivi.

Ljubav koja zahteva da isključite sopstveni razum nije ljubav - to je opsada. Ne dozvolite da srce bude jedini sudija tamo gde se brani goli život. Samo kada idu ruku pod ruku, šanse da budemo povređeni svode se na minimum. Teško je, ali je to jedini put ka svetlosti.

Čuvajte svoj mir - on je jedini dom iz kojeg nikada ne treba da bežite.

S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki

Ograda koju nisam postavila

 

Gde srce počinje i gde se završava? Ne mislim na fizički deo srca kao organa. Mislim na onaj nevidljivi prostor koji prima udarce, čuva tišine i sve one reči koje nikada nismo izgovorili, a hteli smo.

Ljudi olako barataju tim prostorom. Koriste fraze kao da crtaju granice tamo gde ih ja uopšte nemam. Usred neobaveznog razgovora, jedan prijatelj mi je u šali napisao u poruci: "Ne budi na kraj srca." Nasmejala sam se, ali on taj osmeh nije mogao videti. U sekundi mi je proletela misao. Odgovorila sam mu, ali skoro da je ta poruka više bila za mene: "Ti ne možeš da vidiš kraj mog srca."

Granica koju drugi ne vide

Ono što drugi vide kao "kraj" zapravo je samo njihova tačka gledišta. Njihov domet. Ali moje srce je otvoreno, jer raste. To je moja sreća i moja žalost u isto vreme.

Ljudi često misle da su nas pročitali kao knjigu, prelistali do poslednje stranice i zatvorili korice. Tamo gde oni vide ivicu, ja vidim horizont. Iza onoga što oni nazivaju "krajem", nalaze se čitavi slojevi koje čuvam samo za sebe. Tu su besane noći koje sam pretvorila u unutrašnju snagu, moje tihe pobede izvojevane u četiri zida, i sve one ljubavi koje su samo promenile oblik, ali nisu nestale.

Kako se može biti "na kraju" nečega što još uvek raste?

Često nas optužuju da smo "teški" ili "na kraj srca" samo zato što ne želimo da budemo površni. Ljudi vole da misle da nas poznaju, da znaju gde nam je granica i dokle možemo da trpimo. Misle da su videli sve što imamo da ponudimo.

Ali, istina je da niko ne može da vidi kraj mog srca – ne zato što ga krijem, već zato što ono nema ogradu. Čak i da neko skupi hrabrost i pokuša da me upozna do same suštine, opet ne bi našao tu tačku gde ja "prestajem". To je zato što se moje srce stalno menja i širi. Ono raste sa svakim novim danom, sa svakom tugom koju preživim i svakom radošću koju osetim. Zato je taj "kraj" o kojem oni pričaju samo njihova zabluda. Oni vide zid, a ja beskonačnost.

U psihologiji se često naglašava da se čovek ne može svesti na fiksne granice, već da se stalno menja kroz iskustvo i odnose. Možda je zato i srce više proces nego mesto.

Tamo gde horizont spava

Ima lepote u tome što se ne damo izmeriti. Možda je kraj mog srca tamo gde se spajaju sve moje nade sa nekim tuđim snovima. Ili je, jednostavno, taj "kraj" samo iluzija – kao linija horizonta koja se pomera dok joj ideš u susret. Možda.

A gde je kraj vašeg srca? Da li ste ga ikada "opipali"? Ili ste, kao i ja, shvatili da su te nevidljive ivice zapravo vrata koja vode u beskraj? Ne plašite se ako vas proglase "teškima". Možda samo nosite svetove koje njihovo oko još nije spremno da obuhvati, a um dokuči. Pustite ih da nagađaju gde prestajete. Vi samo nastavite da trajete.

P. S. Moj prijatelj nije imao lošu nameru. Njegove su reči bile samo lagani povetarac koji je pokušao da razveje trenutnu ozbiljnost. To je bila ona obična, ljudska potreba da me "uneozbilji". I zato njemu (M.M.) posvećujem ovaj tekst.

****************************************************************************

Učila sam od onih koji srce ne vide kao organ ili dijagnozu, već kao prostranstvo koje se stalno menja. To mi je pomoglo da razumem da moje srce nije soba sa četiri zida koju neko može premeriti ili "staviti na kraj". Ono je proces koji teče, čak i ovde, čak i sada.

I možda je baš u tome lepota – u srcu koje ne prestaje da raste, baš kao horizont koji se pomera dok mu ideš u susret.

Stručni izvor:

Radovi predstavljeni na konferencii ALOPS (2023)

Bliskost koja ne traži objašnjenje

Sreća se krije u onim retkim ljudima koje ne moramo sebi da objašnjavamo - s njima se jednostavno razumemo. Postoji jedna skoro nevidljiva nit koja ih deli na one koji nas "leče" tišinom i one koji nas pokreću svojom energijom.

Ima nešto u tom dodiru što se ne može meriti ni sa čim. Ta bliskost koja vredi više od hiljadu rečenica ne traži pažnju, već nudi sigurnost i spokoj. To je mir koji isceljuje. S druge strane, postoji harizma koja fascinira svojom dinamikom. Ta energija se vidi u svakom pokretu, u svakoj gestikulaciji koja kao da iscrtava samu radost življenja u vazduhu.

Mogla bih satima da posmatram te pokrete koji pozivaju na nesebičnu razmenu energije. Ništa manje ne uživam ni dok slušam izlaganja i obrazloženja - iz njih pršti ona ista, predivna snaga. To me ispunjava i tera da slavim lepotu ljudskog duha koji se daje bez rezerve.

Te ljude, koji su mi prirasli srcu na način koji razum ne može da dokuči, ja prosto - obožavam. Uz njih su reči često višak - dovoljno je samo njihovo prisustvo.

Imati obe ove frekvencije u životu - taj nezamenljivi, blagi dodir i vatromet energije koja pokreće - znači biti istinski bogat. To su dva krila iste ptice koja nas uče da je najlepša ljubav ona koja se jednostavno prepozna i slobodno deli.

Sreća, na kraju, nije u tome da biramo između mira i dinamike, već u hrabrosti da oba lica prigrlimo. Neko nam je darovan da nam smiri otkucaje srca, a neko da nas natera da ono zakuca brže. Možda ne možemo uvek logikom objasniti zašto nas nečija tišina leči, a nečija reč pokreće, ali duša to zna. Ona prepoznaje frekvenciju koja joj je u tom trenutku potrebna da ostane u ravnoteži.

Zato, čuvajte svoje "luke" u kojima odmarate i svoje "motore" koji vas guraju napred. Jer biti istinski voljen i povezan znači imati i gde da se vratiš i razlog da ponovo poletiš.

Srešćemo se opet negde ti i ja

Budi optimista

"Samo pozitivno razmišljaj" - rečenica koja pokušava da nas uveri da nam se ružne stvari neće desiti. Ali nije tako. Kada se dese, ta fraza postane tanka kao flis-papir, predah koji ne ume da dodirne stvarnost. Jer, postoji život drugačiji od mantri i optimističkih fraza. Život u kojem se brinemo, čekamo, nadamo se i strahujemo... u kojem tuga i ljubav hodaju rame uz rame kao dve ruke koje se drže, iako možda neće stići do kraja. Tuga tada nije slabost - ona je dokaz da je ljubav bila stvarna, a ljubav - da ništa nije bilo uzalud.

Prijateljstvo

Pravo prijateljstvo ne traži stalnu prisutnost da bi postojalo. Ono se rađa i dokazuje u delima, u smehu koji preživljava i kada trenutak prođe. Ono se dokazuje i strpljenjem i tišinom koju druga strana ume da razume. Ono se ne meri kilometrima, ni kafama, ni učestalošću razgovora, već time koliko duboko osećamo jedno drugo. Neko može da živi u drugom gradu, a da nam bude bliži od onih koji su tu, preko puta ulice.

A kada realnost udari, kada vreme napravi skretanje bez povratka, tada shvatimo da fraze ne nose život. Ljudi ga nose. Njihova dela, njihove rečenice, njihovi gestovi, njihovo postojanje. I kada ih izgubimo, ne gubimo samo osobu, nego čitav prostor koji smo u svom biću godinama držali rezervisanim za nju.

Umela je sve da nasmeje

Ona je bila veseljak - od onih retkih koji unesu svetlost u prostor i pre nego što kaže bilo šta. Priče su joj se nizale jedna za drugom, dogodovštine uvek sa merom humora, a vicevi neizostavni. Ako je iko imao istinski životni optimizam, to je bila ona - ne površni, ideološki, već onaj koji se zasniva na iskustvu, ponekad crnom humoru i smehu - onom autentičnom.

Znala je reći: „Mila, sve će biti u redu.“ I koliko god se to nešto činilo drugačije, u njenom glasu je postojala čvrsta nit vere. Njen smeh i glas sada čujem jasnije nego ranije - kao da se sećanje potrudilo da mi vrati ono što srce odbija da pusti.

Iako je bila pričalica, ni slušanje joj nije bilo slabija strana. To je redak dar - biti i glas koji priča i uvo koje razume. Zato je u našem prijateljstvu postojala ravnoteža: ona koja priča, ja koja slušam, pa obrnuto. Bez pritiska, bez takmičenja, bez potrebe da se meri ko daje više. Ona je svojim postojanjem pokazala da prijateljstvo ne zahteva stalnu prisutnost da bi bilo veliko, niti glasno da bi bilo stvarno. Dokazala je da se ljudi ne dele na bliske i daleke po geografiji, već po načinu na koji ih osećamo u sebi. I da se najdublja bliskost ponekad rađa baš u tišini, u pažnji, u smehu koji ostaje i kad trenutka više nema.

Sadašnjost

Sada, u ovom prostoru bez nje, shvatam da ne živi sve što volimo - ali ostane sve što je bilo voljeno. Postoje ljudi koji ostave trag u pričama, u rečima, u onom „biće u redu“ izgovorenom bez kalkulacije. Njih ne zaboravljamo zato što ne možemo, već zato što ne želimo.

I u tome je smisao prijateljstva: ono nas menja, preobražava i oplemenjuje, čak i onda kada se završi na način koji nismo birali. Ostavlja nam nešto što ne može da se izgubi. To su oni čije će prisustvo odjekivati dugo nakon što njihov glas utihne.

P.S. Verujem da svako od nas nosi taj "rezervisani prostor" za nekoga ko više nije tu.

U znak sećanja na moju Zoku Tankosić

Iskreni osmeh ili dekoracija?

Pre četrnaest godina napisala sam svoj prvi post ovde. Pisala sam o osmehu, o toj maloj, ali moćnoj manifestaciji duše, i o tome zašto ne volim ništa lažno, pa ni one kisele, usiljene osmehe kojima ponekad pokušavamo da maskiramo, između ostalog, i neprijatnost.

Setih se one stare izreke: "Smeje se ko lud na brašno." Da se ne lažemo, ima i onih što se usiljeno smeju svakoj gluposti. Mene više zanima koliko je iskrenih osmeha koji dolaze kada se srce i duša raduju? Da li ste "mrgud" jer se niste nasmejali kada je neko smatrao da to treba da uradite?

Odakle uopšte taj poriv u čoveku da odredi kada neko treba da se smeje? Radost zna biti glasna i tu nema mesta pogrešnom smehu. Takođe, ne smejemo se svi istim stvarima jer ih i ne doživljavamo na isti način. Ako se ne smejete nečemu, ne znači da se ne smejete uopšte. Čemu provokacije?

Moje emocije kontroliše niko drugi do mene same, pa se na te jeftine udice više ne "pecam".

Smejem se samo kada za to osetim potrebu koja isključivo dolazi iznutra. Ne mogu se smejati da bih nekome dokazala da nisam mrgud. Možda osmeh nekome služi kao dekoracija, ali ja ne mogu da se smejem ako mi duša "plače".

Kada je čovek radostan, celo telo mu se veseli. Osmeh je razvučen, i ta kriva linija prosto prkosi upravo onima što se smeju nasilu.

Čuvajte svoju dušu i smejte se kada vi to poželite, a ne drugi.

Sliku generisao GEMINI

Amater punog srca (emocijom dišem)

Šta ako je nedoživljena ljubav opevana?

Jesu li to onda iluzije u pesmama?

Da li smisao gubi ta izmišljena emocija,

Koja eto u nekoj pesmi postoji?

I koje to strasti pesnik na papir stavlja,

Dok romantično o ljubavi zbori?

Osetiš li razliku između pravih i lažnih

Dok čitaš red za redom i možda se naježiš?

A ona - iz redova izmišljenih, nestvarnih.

Čitaš i dozvoliš sebi da se uživiš i prepustiš

Tim divnim stihovima, kao pisanim iz duše i srca

Ne sluteći da ih niko na javi takve doživeo nije,

I da si ti prvi koji im kroz čitanje život daje.

Koliko mašta može biti uverljivo stvarna?

Ja nisam pesnik al' stihove pišem

I svako moje slovo emocijom dišem.

Nižem reči u neku svoju brojanicu

Jer sve zajedno čine jednu celinu - ali doživljenu.

Ja sam amater punog srca i tople duše

I ne želim da budem ničija kopija,

Iz moje ljubavi svako se slovo rađa

Jer moje emocije su sazdane od nečeg meni svetog.

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi?