Kako si?

Da li smo zaboravili kako se sluša... sagovornik?

Mislim da jesmo.

Postali smo majstori u razmeni praznih reči. Naše „Kako si?” postalo je isto što i mahanje u prolazu – samo zvuk koji puštamo reda radi, dok smo mislima već na drugom mestu. Retki su oni koji to pitanje postavljaju da bi saznli istinu. Sve se svelo na retoričko, koje izgovaramo reda radi, dok u tišini nastavljamo dalje svako svojim putem.

U svetu gde je pažnja jedna od skupljih valuta, postali smo neverovatno škrti. Zašto je pitanje „Kako si?” postalo opasna zona? Zašto se, ako neko zaista odluči da nam otvori dušu, često zateknemo kako tražimo izlaz, nespremni da ponesemo teret tuđe iskrenosti? Zar je lakše ostati na površini, u sigurnoj luci, nego zaroniti u dubinu gde se kriju stvarni odgovori?

Strašno je to što smo postali društvo koje postavlja pitanja, a moli se Bogu da ne dobije iskren odgovor.

Navikli smo na scroll. Ako odgovor ne stane u jedan story ili jedan like, on postaje naporan. Ljudi više nemaju kapacitet da procesuiraju tuđu emociju koja nije upakovana u filter. Ako nečije „Nisam baš najbolje” zahteva više od pet minuta pažnje, odjednom vidiš kako im pogled luta, najčešće ka telefonu. Kao da su zaboravili da prava povezanost ne ide preko Wi-Fi signala, nego preko pogleda koji ne skreće.

Biram da ostanem budna i prisutna, čak i kada je tišina teška. Kada te pitam kako si, ja zaista sklanjam telefon i gledam te u oči. Spremna sam na tvoj umor, na tvoju sreću ili na tvoju tišinu. Jer, ako prestanemo istinski da se slušamo, šta nam uopšte ostaje? Ostaju nam samo prazne ljušture koje se ljubazno mimoilaze, dok se unutra, u mraku, svako bori sa svojom neodgovorenom istinom.

Sledeći put kada nekoga pitaš kako je, budi spreman da zaista ostaneš i saslušaš odgovor.

S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki

Najveći dar koji mi je donela 2025. godina

Sreća je neopipljiva.

Ali razloge sreće mogu dodirnuti, mogu im se osmehnuti, mogu ih zagrliti.

U ovoj traumatičnoj godini dobila sam mnogo lepih poklona — ljude.

To mi se nije desilo odavno.

Upoznala sam anđeoske duše — koje mi stavljaju osmeh na lice.

Mogu slobodno reći da sam ove godine postala bogata žena.

To su ljudi koji sede pored mene

dok učim da dišem drugačije.

Koji ne beže od mojih tišina.

Koji ne traže da budem jaka kada nisam.

Ljudi koji me, svojom prisutnošću, polako popravljaju.

Ova godina me je naučila da nova prisustva ne moraju da budu prolazna. Neki ljudi dolaze da zauvek ostanu.

U novu godinu ne ulazim sa velikim planovima.

Ulazim sa poverenjem.

Sa blagošću prema sebi.

Sa zahvalnošću koja nije glasna, ali je duboka.

Ove godine sam upoznala anđeoske duše.

 ✨Ove reči su za vas koji ste tu, tiho i pažljivo, uz mene. ✨

✨ Za vas koji svojim postojanjem popravljate moj svet. ✨

*Posvećeno mojim anđelima*

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi? 

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.