Čuvari mojih nemira

Još od školskih dana, imala sam iskrenije i lojalnije drugove nego drugarice. Naravno, imam ja i danas nekoliko dragocenih prijateljica, ali one sada nisu tema.

Tada nisam mnogo o tome razmišljala, ali sam bila svesna razlike. Uspevala sam ja da dešifrujem te suptilne signale i neizgovorene reči u ženskim krugovima, ali meni to nikada nije bila poenta druženja. Nisam želela da mi prijateljstvo bude stalni rad na tumačenju tuđih raspoloženja. Želela sam, i danas želim, otvoren i zdrav odnos - bez tajni, bez podteksta i bez stalnog "čitanja između redova".

Ali dosta o prošlosti. Ona je samo uvod za ono što imam danas.

Htela ja to ili ne, život mi je filtrirao ljude. U masi svakojakih izdvojila su se njih dvojica. Danas više ne analiziram zašto je to tako. Jednostavno prihvatam da su moj svet izgradili muškarci. Oni su tačka u kojoj prestaje potreba da se objašnjavam. Kod njih nema "praznog hoda" niti straha da ću biti pogrešno shvaćena.

Naše druženje ne traži formu, ne zahteva svakodnevne izveštaje niti dokazivanja. Ono je bezuslovno u najčistijem smislu te reči - ne traži ništa osim apsolutne iskrenosti i međusobnog poštovanja. Sa njima ne moram da budem nasmejana ako mi se plače, niti jaka ako se raspadam. Ne traže od mene ništa osim da budem to što jesam - ogoljena, stvarna i svoja. I baš zato što ništa ne traže, imaju moju potpunu odanost.

Iako su obojica moji stubovi, svaki me drži na svoj način, unoseći u moj život dve potpuno različite a podjednako važne vrste sigurnosti koje se savršeno dopunjuju.

Jedan od njih nosi tu dragocenu, suptilnu nežnost koju se ne plaši da pokaže. On je čovek blage naravi, neko ko uvek ume da pronađe pravu reč koja leči i umiruje. Njegova blagost se oseća u svakom razgovoru i pokretu, a njegova uviđajnost me uvek iznova zadivi. On oseća moje raspoloženje pre nego što bilo šta izgovorim. Njegova podrška je meka, ali postojana, kao mirna ruka na ramenu kad se sve oko mene uzburka. 

Drugi tu istu nežnost često vešto maskira, naročito u onim trenucima kada oseti potrebu da bude "tipično muško" - čvrst, neprobojan, onaj koji ne dozvoljava emocijama da ga pokolebaju. Ali ja ga čitam. Znam da se iza te maske krije ista ona briga, samo ponekad upakovana u tipično muške reči i ponašanje. I što je najvažnije, on to delima i pokazuje. Ona su glasnija od svake maske, potvrđujući da je tu, uvek i bezuslovno, kad god mi je potreban.

Iako su na prvi pogled potpuno različiti, u suštini su krojeni od istog materijala. Imaju taj neki sličan, skoro zaboravljen kodeks ponašanja i životne vrednosti koje su u ovo vreme postale prava retkost. To su ljudi koji drže reč, koji ne prodaju maglu i koji znaju šta znači biti Čovek.

Upravo to ih čini vrednijim od svega što sam na svom životnom putu sretala. Ne mogu ih porediti ni sa kim, jer jednostavno ne liče na ostatak sveta koji poznajem. Oni su van konkurencije i van šablona.

I dok svet možda očekuje da mi ženski krugovi budu primarni, ja znam svoju istinu: njihovo prisustvo u mom životu ne bih menjala ni za šta na svetu. Jer, dok drugi traže brojnost, ja sam pronašla suštinu. Oni su moja mirna luka, ali i čuvari mog nemira.

Posvećeno: Dvojici prijatelja koji su znali ovo pre nego što je i prva reč napisana

---

Prijateljstvo se ne podrazumeva – ono se zaslužuje

Prijateljstvo nije proces koji se dešava preko noći.

To nije samo zajednički popijena kafa ili razmenjena šala. To je dugotrajan proces koji se gradi kroz uspone i padove, uz duboko poštovanje, uvažavanje i empatiju. Često kažemo da su prijatelji porodica koju sami biramo, ali taj izbor sa sobom nosi i veliku odgovornost.

Ulaganje, a ne žrtvovanje

U svaki kvalitetan odnos se ulaže. Međutim, to ulaganje nikada ne sme postati žrtvovanje sopstvenih vrednosti ili dostojanstva. Najzdravija prijateljstva opstaju upravo zato što obe strane znaju gde prestaje njihova sloboda, a gde počinje integritet onog drugog. Bliskost nikome ne daje licencu za prostakluk, naprotiv, što smo bliži, bonton i obzir bi trebali biti izraženiji.

Poverenje kao nerazlupani ćup

Poverenje i čuvanje tajni su dva noseća stuba svake bliskosti. Poverenje je kao nerazlupani ćup – njegova prava vrednost je u toj prvobitnoj celini koju treba čuvati, a ne popravljati. Ako se tajna oda ili se prijatelj na bilo koji način izigra, taj odnos više nikada ne može biti isti. Možete pokušati da sakupite delove razbijenog ćupa i zalepite ih u celinu, ali pukotine ostaju. Taj ćup je oštećen i svako sledeće "lepljenje" gubi smisao.

Dostojanstvo iznad svake etikete

Prijateljstvo ne daje nikome pravo da se spusti ispod nivoa elementarne pristojnosti, bez obzira na životne okolnosti. Često se pod maskom "šale" ili "opuštenosti" krije nedostatak obzira koji udara direktno u ličnost. Postaviti granicu i jasno reći šta nas je uvredilo nije znak slabosti, već vrhunski čin samopoštovanja. Dostojanstvo nema cenu, i niko nema pravo da nas svede na etiketu ili nam se obraća bez uvažavanja.

Kada "Izvini" nije dovoljno

Iskreno izvinjenje nije samo reč od sedam slova izgovorena radi reda da se "ugasi požar". Jedna reč, bez obzira na težinu uvrede, bez objašnjenja i svesti o tome zašto je granica pređena, ne znači mnogo onome ko drži do sebe. Bez razumevanja suštine povrede, svako "izvini" ostaje samo prazna forma.

Čin samopoštovanja

Kada se desi taj krajnji rez nakon izigranog poverenja ili narušenog integriteta, to nije čin besa ili tvrdoglavosti. To je čin samopoštovanja. Onog trenutka kada neko svesno pređe granicu elementarnog uvažavanja, on prestaje da bude saveznik. Prijateljstvo bez apsolutnog poverenja je samo poznanstvo sa mnogo istorije, a to nije dovoljno da bi se neko nazivao "drugom porodicom".

Birajte one koji znaju vrednost tišine i težinu reči

Na kraju, važno je zapamtiti da nismo dužni da ostajemo tamo gde se naše prisustvo ne poštuje, niti da prihvatamo mrvice pažnje upakovane u loše manire. Prijateljstvo je dar koji se daje onima koji umeju da ga nose. Ako vas neko navede da se osećate manje vrednim pod izgovorom bliskosti, zapitajte se – čuvate li prijateljstvo ili samo strah od samoće? Prava „druga porodica“ nikada neće dozvoliti da vaše dostojanstvo bude žrtva njihove opuštenosti. Čuvajte svoj „nerazlupani ćup“ poverenja za one koji znaju da je on najvrednije što im možete dati. Jer, imati istoriju sa nekim je lepo, ali imati mir sa nekim je neprocenjivo.

Kako si?

Da li smo zaboravili kako se sluša... sagovornik?

Mislim da jesmo.

Postali smo majstori u razmeni praznih reči. Naše „Kako si?” postalo je isto što i mahanje u prolazu – samo zvuk koji puštamo reda radi, dok smo mislima već na drugom mestu. Retki su oni koji to pitanje postavljaju da bi saznli istinu. Sve se svelo na retoričko, koje izgovaramo reda radi, dok u tišini nastavljamo dalje svako svojim putem.

U svetu gde je pažnja jedna od skupljih valuta, postali smo neverovatno škrti. Zašto je pitanje „Kako si?” postalo opasna zona? Zašto se, ako neko zaista odluči da nam otvori dušu, često zateknemo kako tražimo izlaz, nespremni da ponesemo teret tuđe iskrenosti? Zar je lakše ostati na površini, u sigurnoj luci, nego zaroniti u dubinu gde se kriju stvarni odgovori?

Strašno je to što smo postali društvo koje postavlja pitanja, a moli se Bogu da ne dobije iskren odgovor.

Navikli smo na scroll. Ako odgovor ne stane u jedan story ili jedan like, on postaje naporan. Ljudi više nemaju kapacitet da procesuiraju tuđu emociju koja nije upakovana u filter. Ako nečije „Nisam baš najbolje” zahteva više od pet minuta pažnje, odjednom vidiš kako im pogled luta, najčešće ka telefonu. Kao da su zaboravili da prava povezanost ne ide preko Wi-Fi signala, nego preko pogleda koji ne skreće.

Biram da ostanem budna i prisutna, čak i kada je tišina teška. Kada te pitam kako si, ja zaista sklanjam telefon i gledam te u oči. Spremna sam na tvoj umor, na tvoju sreću ili na tvoju tišinu. Jer, ako prestanemo istinski da se slušamo, šta nam uopšte ostaje? Ostaju nam samo prazne ljušture koje se ljubazno mimoilaze, dok se unutra, u mraku, svako bori sa svojom neodgovorenom istinom.

Sledeći put kada nekoga pitaš kako je, budi spreman da zaista ostaneš i saslušaš odgovor.

Mala sestra tišine

Tako mala, a neverovatno moćna. Ima tu snagu da u trenutku razori dugogodišnje prijateljstvo, duboku vezu ili čvrstu poslovnu saradnju. Ipak, ona poseduje i svoje blistavo lice. Može biti toliko prijemčiva i topla da svakome prija. Ali, čak i takva, ako se pojavi u nezgodno vreme, može postati klica razdora.

Često biva zloupotrebljena. Čak i kada joj namera nije bila loša, može biti proglašena za glavnog krivca. Ponekad se, sasvim smišljeno, uvuče tamo gde joj nije mesto - pritajena i strpljiva, čekajući svoj savršeni trenutak.

Svi je koristimo, ali se neretko desi da ona iskoristi nas.

Koristimo je neprestano. Nekada je vešto obrćemo, pokušavajući da ostavimo onaj uzaludni utisak da smo nešto rekli. Ipak, postoje i oni dragoceni momenti kada ona, svojom punom težinom, odzvanja iskrenošću. Ona druga, lažljiva, po pravilu ima kratak rok trajanja. Zna da se ponavlja u nedogled, ali na duže staze – uvek bezuspešno.

Svi je koristimo, ali se neretko desi da ona iskoristi nas. Čak i kada smo svesni da nas kontroliše, ponekad namerno ne reagujemo. Zato nam se zna vratiti poput bumeranga, udarajući nas toliko snažno da nas "izuje iz cipela" i ostavi potpuno neme, bez snage da odgovorimo.

Ali, kada je lepa, ona otvara sva vrata. Kao takva, ona je najdraži gost u svakom domu i svakom srcu. Mnogi bi dali sve da ovladaju njenom lepotom, ali ima i onih koji se čudno pronalaze u njenoj ružnoći. Valjda svako bira onaj odraz u kojem se najbolje prepoznaje.

Završiću ove redove, a neću je imenovati. Sigurna sam da već znate o kome pišem, jer verujem da je već osećate.

Iskreni osmeh ili dekoracija?

Pre četrnaest godina napisala sam svoj prvi post ovde. Pisala sam o osmehu, o toj maloj, ali moćnoj manifestaciji duše, i o tome zašto ne volim ništa lažno, pa ni one kisele, usiljene osmehe kojima ponekad pokušavamo da maskiramo, između ostalog, i neprijatnost.

Setih se one stare izreke: "Smeje se ko lud na brašno." Da se ne lažemo, ima i onih što se usiljeno smeju svakoj gluposti. Mene više zanima koliko je iskrenih osmeha koji dolaze kada se srce i duša raduju? Da li ste "mrgud" jer se niste nasmejali kada je neko smatrao da to treba da uradite?

Odakle uopšte taj poriv u čoveku da odredi kada neko treba da se smeje? Radost zna biti glasna i tu nema mesta pogrešnom smehu. Takođe, ne smejemo se svi istim stvarima jer ih i ne doživljavamo na isti način. Ako se ne smejete nečemu, ne znači da se ne smejete uopšte. Čemu provokacije?

Moje emocije kontroliše niko drugi do mene same, pa se na te jeftine udice više ne "pecam".

Smejem se samo kada za to osetim potrebu koja isključivo dolazi iznutra. Ne mogu se smejati da bih nekome dokazala da nisam mrgud. Možda osmeh nekome služi kao dekoracija, ali ja ne mogu da se smejem ako mi duša "plače".

Kada je čovek radostan, celo telo mu se veseli. Osmeh je razvučen, i ta kriva linija prosto prkosi upravo onima što se smeju nasilu.

Čuvajte svoju dušu i smejte se kada vi to poželite, a ne drugi.

Sliku generisao GEMINI