Laž je laž

Bela čokolada. Beli sir. Belo vino.

Toliko toga belog volimo.

A da li volimo i bele laži?

Svi znamo šta su bele laži. Verujem da ih je svako od nas bar jednom izgovorio.

Možda nam se u tom trenutku činilo da nemamo izbora. Ali mislim da izbor uvek postoji.

Ipak, kada jednom izgovorimo tu, naizgled bezazlenu laž, ona više nije samo naša. Reči su izgovorene. Otišle su u etar.

Da li smo belim lažima uvek doneli dobru odluku? Verovatno nismo. Da li smo njima ponekad izbegli tešku situaciju? Mislim da jesmo.

Ali, ma koliko bile dobronamerne ili izgovorene iz želje da nekoga zaštitimo, bele laži su ipak samo laži.

Mene je gotovo uvek grizla savest kada bih ih izgovorila. Čak i kada sam to činila iz najboljih namera.

I zaista je bilo tako. Izgovarala sam ih jer nisam želela da nekoga povredim surovom istinom. Ali čak i kada ne bude otkrivena, bela laž ostaje laž.

Jeste li se ikada zapitali zašto posežemo za njima, jer mi ipak nekoga obmanjujemo? I da li smo, kada se one razotkriju, možda povredili mnogo više nego da smo odmah izgovorili tešku istinu?

Ljudi su različiti i svako na istinu reaguje na svoj način. Neki ne žele obmane, čak ni kada je istina teška. Drugima, bar na prvi pogled, prija kada ih uljuljkamo u bele laži.

Ali bele laži mogu imati svoj rok trajanja. A kada on istekne i istina ispliva na površinu, šta tada? Kako se ponašamo? I kako se oseća osoba koju smo želeli da zaštitimo?

Možda se neke bele laži nikada ne otkriju. Ali tada ostaje onaj tihi osećaj krivice sa kojim moramo mi da živimo.

Zato, pre nego što odlučimo šta ćemo nekome i kako reći, zastanimo i dobro promislimo. Jer niko od nas ne može da zna šta je za drugu osobu bolje da čuje.

Ponekad je tešku istinu mnogo lakše prihvatiti nego saznanje da nam neko nije rekao ono što je znao. Zato birajmo iskrenost, čak i onda kada nije najlakši izbor.

Ovo nije kvar, ovo je faza

Danas sam na "Shut Down-u".

Ponekad se sistem jednostavno ugasi. Bez upozorenja, bez odbrojavanja. Danas je bio taj dan.

Mozak je postao preopterećen. Preplavljen je informacijama i nije u mogućnosti da sve to procesuira. Sav teret je preneo na telo. U jednom trenutku, osećaj je bio fizički opipljiv - kao da me je stena pritisla svom težinom i nisam mogla da izdržim.

Znak za uzbunu je kada ni rituali koji me uvek „vrate u život“ ne deluju. Čak ni tuširanje danas nije moglo da spere taj osećaj težine.

Težina. Teskoba. Smenjivale su se. Disala sam na škrge. Skoro da sam se "ugasila".

U jednom trenutku mi je stigla pomoć u vidu potpore. Rekla sam sebi:

„Ovo je faza. Ne brini. Proći će kroz mene.“

Kako preživeti sopstveno "gašenje"?

Kada se desi ovaj shut down, najgore što možemo da uradimo jeste da silimo sistem da se ponovo pokrene. Zamislite kompjuter koji instalira pretežak update - a vi ga požurujete stalnim kliktanjem. Samo ćete ga zbuniti, i instalacija neće biti kompletna.

Šta raditi kada stena pritiska?

Pokoravam se situaciji. Prvi korak je prestanak borbe. Kažem naglas: "Danas nisam produktivna, preumorna sam i to je u redu." Otpor troši više energije nego umor.

Buka - na minimum. Gasim notifikacije i prigušujem svetla. Ako mozak ne može da procesuira svet, smanjujem dotok informacija.

Fizičko uzemljenje. Ako ne pomaže udobno sedenje sa svom težinom tela na krevetu, onda legnem. Dozvoljavam podlozi da me drži.

Zašto je važno znati da ovo nije "kvar"?

Živimo u svetu koji nas tera da verujemo da moramo biti stalno "uključeni". Ne moramo! Jer mašina koja se nikada ne gasi na kraju pregori. Ovaj moj današnji mrak nije znak da sam slaba. To je odbrambeni mehanizam mog organizma. Moje telo je pametnije od mojih želja. Ono je reklo „dosta“ pre kratkog spoja.

Pusti. Proći će.

Sutri je novi dan, a moja vrednost ne zavisi od toga koliko sam tereta danas uspela da ponesem.