Kriv (ni)si

Često se čuje svima dobro znana krilatica kako sami sebi krojimo sudbinu. A nije baš tako. Dovoljno je samo da se nađemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - pogrešnom po nas. I već sledećeg trenutka možemo biti krivi samo zato što smo bili prisutni. Dovoljno je da neko upre prst u nas i kaže: kriv si. Tada se tlo pod nogama otvara, a mi propadamo u oklop koji nas steže. Za tili čas se prosto nađemo u vremenskoj kapsuli koja nas munjevitom brzinom bacaka po orbiti, pretvarajući nam život u haos. Jedan uperen prst je bio dovoljan.

Kriv si. Samo ti ta rečenica odzvanja u glavi. A za šta si okrivljen? Šta si zapravo uradio? Ljudima se lako manipuliše i za trena oka mogu promeniti mišljenje - pod uslovom da ga uopšte imaju. Ako se braniš, reći će: kriv je, zato se i brani. Ako ćutiš i ne braniš se, reći će opet isto: ćuti jer nema šta da kaže. I dok ti se mozak pretvara u kašu, gubiš moć razumnog rasuđivanja. Jer, kako shvatiti apsurd? Zašto bi bilo ko uperio prst u tebe samo zato što si bio ono što jesi, ne čineći ništa nelegalno, ne povredivši nikoga, čak ni ružnu reč ne uputivši?

Tada razum prestaje da postoji. Nema ga. A nema ni logike. Osećaš se slomljeno u svakom pogledu. Ali baš kada se dese takve situacije, čovek mora smoći snagu da se otrgne i pokrene svoje sive ćelije. Jer, na kraju, samo zdravorazumno rasuđivanje može biti od pomoći. OK, prećutno prihvatiš to "Kriv si" - ali samo kao polaznu tačku da kreneš u kontranapad. Jer kada je priča šuplja i bez argumenata, stvari se daju dovesti u red. Neretko, upravo oni što upiru prstom u tebe - sami nose neku krivicu. A kako najlakše prikriti sopstveno nedelo nego glasnim upiranjem u nevinu osobu? Prebacivanje loptice na drugu stranu mreže je samo trenutni rezultat jedne podle igre. Tako se, možda, dobija gem. Ali meč? Meč definitivno ne.

A kada se izdiigneš kao Feniks, taj upereni prst će promeniti smer. Jer pravi krivac nema alibi. On barata lažima, a one u nekom trenutku neizbežno dožive fijasko. Istina je jedna i kod nje ne postoje varijabile. U laži su kratke noge - to smo, na kraju krajeva, naučili još kao deca. Kada pred sobom, pa i pred Bogom, stojiš neukaljanog obraza, ti zapravo nikada ne možeš biti kriv. Čak ni onda kada te sudbina, na trenutak, zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Meč na kraju dobija istina, ma koliko uvodni gemovi izgledali izgubljeno.

Proračunati

Perfidna ravnodušnost. Proračunata tišina. Informacioni embargo. Monopol na empatiju.

Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.

Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.

Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.

Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".

Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.

Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.