Laž je laž

Bela čokolada. Beli sir. Belo vino.

Toliko toga belog volimo.

A da li volimo i bele laži?

Svi znamo šta su bele laži. Verujem da ih je svako od nas bar jednom izgovorio.

Možda nam se u tom trenutku činilo da nemamo izbora. Ali mislim da izbor uvek postoji.

Ipak, kada jednom izgovorimo tu, naizgled bezazlenu laž, ona više nije samo naša. Reči su izgovorene. Otišle su u etar.

Da li smo belim lažima uvek doneli dobru odluku? Verovatno nismo. Da li smo njima ponekad izbegli tešku situaciju? Mislim da jesmo.

Ali, ma koliko bile dobronamerne ili izgovorene iz želje da nekoga zaštitimo, bele laži su ipak samo laži.

Mene je gotovo uvek grizla savest kada bih ih izgovorila. Čak i kada sam to činila iz najboljih namera.

I zaista je bilo tako. Izgovarala sam ih jer nisam želela da nekoga povredim surovom istinom. Ali čak i kada ne bude otkrivena, bela laž ostaje laž.

Jeste li se ikada zapitali zašto posežemo za njima, jer mi ipak nekoga obmanjujemo? I da li smo, kada se one razotkriju, možda povredili mnogo više nego da smo odmah izgovorili tešku istinu?

Ljudi su različiti i svako na istinu reaguje na svoj način. Neki ne žele obmane, čak ni kada je istina teška. Drugima, bar na prvi pogled, prija kada ih uljuljkamo u bele laži.

Ali bele laži mogu imati svoj rok trajanja. A kada on istekne i istina ispliva na površinu, šta tada? Kako se ponašamo? I kako se oseća osoba koju smo želeli da zaštitimo?

Možda se neke bele laži nikada ne otkriju. Ali tada ostaje onaj tihi osećaj krivice sa kojim moramo mi da živimo.

Zato, pre nego što odlučimo šta ćemo nekome i kako reći, zastanimo i dobro promislimo. Jer niko od nas ne može da zna šta je za drugu osobu bolje da čuje.

Ponekad je tešku istinu mnogo lakše prihvatiti nego saznanje da nam neko nije rekao ono što je znao. Zato birajmo iskrenost, čak i onda kada nije najlakši izbor.

Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.