Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.

TRIGGER

💣 Okidač ili Trigger?  

Pitanje je terminologije, ali bol je isti. Danas smo na grupnoj terapiji opet pričali strahu. To je lepeza tema, puna nijansi. Odmah smo zaronili u lične ponore. A onda je progovorila jedna mlada žena, opisujući svoj strah vezan za vožnju autobusom.

🛑 Trenutak paralize (Freeze reakcija)

Njen glas, njene reči, su prodirale do same srži mog bića. Opisivala je detalje svog straha. Ja...kao da sam se u trenu skamenila i prestala da dišem. To je bio trenutak paralize – stanje zamrznutosti (freeze reakcija) stanje, koje nikada do sada nisam doživela.

Želela sam da ustanem, da odem, da prestanem da slušam nešto što me je ponovo guralo u sećanje. Ali, bila sam zakovana za stolicu. Ta nesposobnost da kontrolišem sopstvene pokrete, bila je skoro jednako zastrašujuća kao i sam trigger. Moj mozak je procenio da je opasnost ponovo stvarna i reaktivirao je moj instinkt za preživljavanje. Kao da sam se izdvojila u drugu dimenziju. Nisam mogla da se nadovežem na priču – bila sam blokirana i fizički i psihički. To je ono što trigger radi: izoluje nas usred gužve.

Trigger koji me je potpuno paralisao. Govorim o emotivnom mehanizmu koji baca nazad u traumu, a ne o nekom mehaničkom delu. Trigger je postao moja bolna stvarnost. Neću se pravdati što koristim stranu reč, jer u psihološkom kontekstu, ona nosi preciznost. Važno je pronaći reči – bile one srpske ili engleske – da opišem bol koji me muči.

🔍 Moj strah nije "Tek Tako"

Iako možda neki smatraju da je strah od autobusa preteran, on je za mene apsolutno realan i opravdan. Moj strah ima svoje ime, datum i posledice, jer sam preživela saobraćajnu nesreću o kojoj sam u nekoliko postova pisala. Zbog toga, trenutak kada je pomenuta žena počela da govori, više nisam bila u terapijskoj sobi. Čula sam je ali nisam mogla da reagujem. Ona je postepeno i upornošću prevazišla taj problem. Ja svoj strah i dalje strahujem.

Trenutak olakšanja došao je kada su pomenuti neki drugi strahovi, čak i onaj što ga verovatno svi imamo - strah od smrti, nije mi bio strašan. Delimično sam se vratila u sadašnjost i uspela da čujem jedan odličan rezime današnje teme. Ipak, moje telo je bilo prikovano za stolicu, dok je pola mozga i dalje obrađivalo traumu.

Kada se terapija završila, razgovori sa par korisnika su mi bili teški ali lekoviti. Oči su suzile, ali se nisam olakšala plakanjem.

✍️ Od teskobe do teksta

Pisanje je, za mene, oduvek bio način da se oslobodim tereta – da prevedem haos iz glave u uređene rečenice. I to upravo radim sada, iako sam još u nekom blagom šoku. Pišem, iako osećam taj blagi šok i razmišljam o novitetu - zaleđenosti.

Ta freeze reakcija, iako bolna i nova, samo je još jedan putokaz u mom terapijskom procesu. Ona mi govori da se mora nastaviti sa radom na traumi. Jer telo koje reaguje, leči se.

---

Sliku generisao ChatGPT