Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.

Imate li ljude za temperaturu ?

Svi imamo, ako ne gomilu ljudi za kafu, onda bar nekoliko probranih osoba za ispijanje fine crne tekućine. I sve je to lepo i bajno - kafenisati uz sitne tračeve… do trenutka kada se razboliš.

Kada nas obori neki virus i legnemo u krevet zbog temperature, postajemo zavisni o jednoj osobi koja će nas zbrinuti, bar na kratko, ako ne i na malo duže vreme.

Tada kafa gubi miris, a tračevi postaju nebitni. Kada se razboliš, ne treba ti neko ko će s tobom analizirati svet. Treba ti neko ko će nečujno spustiti čašu vode pored kreveta.

Ko je tvoja "osoba za temperaturu"?

To je ona osoba koja:

* zna gde ti stoje toplomer i aspirin.

* se ne boji tvog bledila i raščupane kose.

* razume tvoje mrmljanje dok si u polusnu ili bunilu.

* ti donese supu bez da si je tražila.

Prijatelji za kafu su scenografija za lepe dane. Ali "osoba za temperaturu" je tvoja sigurna luka. To je neko ko te voli i onda kada si fizički najslabija.

To je neko pred kim ne moraš biti jaka, prijatna a ni nasmejana. Štaviše, tada si slaba, čangrizava i sa raznim grimasama.

Ta tvoja "osoba za temperaturu" vidi te u onim trenucima koje bi, u zdravom stanju, sakrila od ostatka sveta po svaku cenu. Ona te vidi dok se boriš sa drhtavicom, dok ti je jedini domet okretanje na drugu stranu kreveta.

Dok ispijamo kafu, mi smo uglavnom, "najbolja verzija sebe". Doterani, ispeglani, nasmejani i puni priča koje zabavljaju. Bolest, s druge strane, ne bira reči i nema filtere. Ona nas ogoli do kostiju.

Istina je da se čvrste spone grade upravo tada. Ne u blještavilu kafića, već u tišini sobe, uz miris čaja ili supe koje ti neko prinosi usnama dok ti celo drhti zbog temperature. Tada shvatiš da nije sve u velikim i bučnim rečima, već u tišini kojom ta osoba ispunjava sobu dok pokušavaš da zaspiš. I ona ne čeka tvoj osmeh da bi ti dobila pažnju.

Često kroz život jurimo za onim "kafenim" mnoštvom, trošeći energiju na ljude koji će nestati čim prvi put kinemo. A prava je sreća, zapravo, imati bar jednu osobu koja će, kada se ceo tvoj svemir skupi u taj jedan krevet i čelo zagreje, reći samo:

"Tu sam, spavaj."

Broj - drugi deo

🌿Ne tako davno, napisala sam post sa naslovom "Broj" https://saranijagara.blogspot.com/2025/09/broj.html  i bilo je pitanje vremena kada će dobiti svoj nastavak.

I ovog puta ću o brojevima ali opet uz pomoć slova. Iz prostog razloga - ne znam, za razliku od inženjera, programera, IT stručnjaka, entuzijasta i hakera, da koristim binarni kod. Čak i da znam da ga koristim, to ne bi bilo primereno blogu kao ni čitaocima. A bilo bi zanimljivo samo ljudima koji ga znaju i koriste ga. Zato se i dalje držim slova.

Svedeni na brojeve, s vremena na vreme kao da sam na nekom testu i to brojčanom. Sve je učestalije da se nešto ne može zbog tamo nekog broja. Jer tamo neki ljudi, nasumično određuju, koliko i čega može. Neki...

Kada pozitivno postaje negativno

Svi znamo da brojevi nisu samo negativni. Kada imate novca na računu, a nije dozvoljen minus ili kreditna kartica, to je raj za oči od pozitive. ALI...lako se od pozitivnog napravi negativan broj, dok trepneš...VOILA, eto nas u minusu, ako nismo razumni u trošenju. No, nije uvek taj pozitivan broj, razlog za sreću. Nekad je negativno iako je pozitivan...ako me razumete.

Sreća pa postoje te retke osobe koje će da vide vas, a ne broj, neobazirući se na tuđe poglede i mišljenja. I nisu oni mnogo posebni, nego su retki, lupom ih treba tražiti...takva neka vremena. A kada ih "pronađete", čuvajte ih kao malo vode na dlanu. Jer vrede. Jer su ljudi. I više nećete biti negativan broj (mada niste ni bili) jer vam je neko pružio ruku, onda kada vam je bila mnogo potrebna. A ta ruka ima i glavu a ona svoj mozak...i sa njim razmišlja i što je najbitnije, sme sa njim da upravlja.

Pomoć je stigla u pravom času. Iako sam je očekivala, ostavila sam jedan procenat za neku situaciju da se Zemlja okrene naglavačke. Međutim, kako sam i pretpostavljala, ja - pozitivan broj, koju je "neko" u jednom trenutku proglasio negativnom, biću opet pozitivna osoba u svetu kojem i pripadam. Na kraju krajeva, računam samo ko mi je pružio ruku kada je bila najpotrebnija. 

Brojevi me zamaraju, ali slova nikad.

Posvećeno I.P.