Imate li ljude za temperaturu ?

Svi imamo, ako ne gomilu ljudi za kafu, onda bar nekoliko probranih osoba za ispijanje fine crne tekućine. I sve je to lepo i bajno - kafenisati uz sitne tračeve… do trenutka kada se razboliš.

Kada nas obori neki virus i legnemo u krevet zbog temperature, postajemo zavisni o jednoj osobi koja će nas zbrinuti, bar na kratko, ako ne i na malo duže vreme.

Tada kafa gubi miris, a tračevi postaju nebitni. Kada se razboliš, ne treba ti neko ko će s tobom analizirati svet. Treba ti neko ko će nečujno spustiti čašu vode pored kreveta.

Ko je tvoja "osoba za temperaturu"?

To je ona osoba koja:

* zna gde ti stoje toplomer i aspirin.

* se ne boji tvog bledila i raščupane kose.

* razume tvoje mrmljanje dok si u polusnu ili bunilu.

* ti donese supu bez da si je tražila.

Prijatelji za kafu su scenografija za lepe dane. Ali "osoba za temperaturu" je tvoja sigurna luka. To je neko ko te voli i onda kada si fizički najslabija.

To je neko pred kim ne moraš biti jaka, prijatna a ni nasmejana. Štaviše, tada si slaba, čangrizava i sa raznim grimasama.

Ta tvoja "osoba za temperaturu" vidi te u onim trenucima koje bi, u zdravom stanju, sakrila od ostatka sveta po svaku cenu. Ona te vidi dok se boriš sa drhtavicom, dok ti je jedini domet okretanje na drugu stranu kreveta.

Dok ispijamo kafu, mi smo uglavnom, "najbolja verzija sebe". Doterani, ispeglani, nasmejani i puni priča koje zabavljaju. Bolest, s druge strane, ne bira reči i nema filtere. Ona nas ogoli do kostiju.

Istina je da se čvrste spone grade upravo tada. Ne u blještavilu kafića, već u tišini sobe, uz miris čaja ili supe koje ti neko prinosi usnama dok ti celo drhti zbog temperature. Tada shvatiš da nije sve u velikim i bučnim rečima, već u tišini kojom ta osoba ispunjava sobu dok pokušavaš da zaspiš. I ona ne čeka tvoj osmeh da bi ti dobila pažnju.

Često kroz život jurimo za onim "kafenim" mnoštvom, trošeći energiju na ljude koji će nestati čim prvi put kinemo. A prava je sreća, zapravo, imati bar jednu osobu koja će, kada se ceo tvoj svemir skupi u taj jedan krevet i čelo zagreje, reći samo:

"Tu sam, spavaj."

Recept za buđenje iz sivila

Kako bi jedan moj prijatelj rekao - na životnom meniju ovih dana nema kvalitetnih sastojaka. Nisu to baš doslovce njegove reči, ali nešto tome slično zna da kaže s vremena na vreme. Baš tako, ovih dana je slab izbor „hrane“ i ostalih "sastojaka" u ponudi. Otuda i ta moja neka tromost, usporenost, gotovo pa obamrlost.

Ta obamrlost je zapravo strašna - to je stanje u kojem mi je postalo skoro svejedno da li će se stanje promeniti. Nema velikih drama, samo ta neka tupost.Osećam se kao da sedim u čekaonici u kojoj se ništa ne događa.

Postoji neka mračna udobnost u tom sivilu (nema onih 50 nijansi), neka vrsta predaje koja me tiho ubeđuje da je sasvim u redu biti ovoliko prazan.

Najteža je ta tišina u kojoj nemam na šta da se požalim, a opet se osećam kao da polako nestajem. Samo je glavobolja bila jedini dokaz da sam još uvek tu, u svom telu. 

Ovo je dan totalno drugačiji od drugih. Osećam glad od koje ne krče creva u stomaku. Danas nemam snage ni da držim escajg. Ako predugo sedim za tim praznim stolom, zaboraviću da kuhinja mog života zapravo pripada meni.

I postoji opasnost u navikavanju na pomenuto sivilo.

Ova glavobolja nije samo fizički pritisak, već alarm – onaj reski, neprijatni zvuk koji mi poručuje da je vreme za prinudno buđenje. Neću više da čekam da mi život „servira“ nešto bolje, moram se otrgnuti od ove obamrlosti pre nego što postane moj jedini identitet. Možda sastojci trenutno jesu loši, ali ja sam ta koja drži varjaču. 

Odbijam da budem samo pasivni posmatrač sopstvene praznine.

Zato, moj današnji izbor sa ovog oskudnog menija neće biti još jedan sat čekanja da se stvari poprave same od sebe. Moj prvi „prkosni pokret“ biće jednostavan, ali moj. Možda ću samo izaći napolje i pustiti da mi hladan vetar razbije ovu maglu u glavi, bez plana i cilja. Ili ću skuvati onu kafu koju obično čuvam za posebne prilike - jer, ako je ovo dan kada sam odlučila da se trgnem, onda je to dovoljan razlog za slavlje. Neće se svet promeniti preko noći, niti će sastojci odjednom postati vrhunski, ali ja sam se vratila u svoju kuhinju. A to je već recept koji obećava.